Ali ne samo hrana, tu je kozmetika, farmacija… Oni sadrže sve veći broj supstanci koje su zakonski dozvoljene što je zabrinjavajuće, kaže prof. dr Staniša Stojiljković, stručnjak za ishranu i biohemiju i profesor na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu, piše “Kurir.rs“.
On je u intervjuu za Balkan info govorio o genetski modifikovanoj hrani, zabludamo u ishrani, štetnim i korisnim namirnicama…
O GMO
Loš uticaj GMO hrane će se pokazati tek posle 50 godina jer ona može uticati na genetsku transformaciju žive vrste koja koristi tu hranu.
Veštačka đubriva su u SAD napravila bum i mi sada imamo neverovatno jeftine proizvode zato što se obrađuju visoko produktivnom naukom koja ima cilj profitabilnost.
U tom kontekstu sigurno da veštačka đubriva ako se koriste u velikim količinama, a imamo npr krompir ili šargarepu, mogu imati viška nitrata koji pod odgovarajućim uslovima u našem digestivnom traktu mogu preći u nitrite…
I onda se desi da organizam odreaguje kao da smo jeli dimljeno meso a mi jeli krompir i šargarepu. Mi vidimo da su jabuke takve da kad je pojedemo mi smo gladni. Stare sorte jabuka kad pojedemo mi nismo gladni. Ovo ne govori o GMO već o uticaju svih oblika gajenja i održavanja novih sorti voća i povrća.
O BRZOJ HRANI
U SAD dosta koriste brzu hranu koja je pržena korišćenjem palminog ulja. Sada se u mnogim zemljama zabranjuje korišćenje palminog ulja u kozmetici. Ako se zasićenim masnim kiselinama tretira hrana, ako jedemo npr pomfrit, karađorđevu šniclu, ili neke druge proizvode zdrave koji u sebi imaju palmino ulje, naša jetra neće biti sposobna da je preradi.
Mnogo se favorizuju konditorski proizvodi, pekarska industrija… Ugljeni hidrati i šećeri stvaraju salo i masnoće. Mislim da kada bi se sada govorilo o posnoj hrani da bi trebalo da budu prvo zabranjeni šećeri a ne meso. Šećeri su pogani. U pogledu isceljenja, duhovnosti, čišćenja organizma, mi ne smemo unositi koncentrisanu hranu.
Kada mi unesemo šećer u organizam on brzinski stiže do mozga i olenji jetru. Često puta mi kažemo – tresem se moram nešto da jedem. To znači da mi u našoj crevnoj flori imamo neke neprijatelje i mi brzinski, pre svega slatkom hranom, hranimo mozak. Ta hrana ide nelegalnim putevima do mozga, a ne legalnim putevima, putem digestivnog trakta, jetrom, rezervama energije…
Kada su prazna creva, kada treba da budemo gladni, onda se rezerve energije šalju do mozga. Ta reverzibilnost je bila značajna u mnogim starim civilizacijama. Mi možemo jesti kocke šećera ali ne verujem da možemo pojesti više od 5-6 kocki šećera ali zato ćemo pojesti pola kilograma nekog slatkiša.
Nije dobro navlačenje na tihe droge, a to su pojačivači ukusa i arome, veštačke boje… Mi ako popijemo crveno vino, mokraća će biti bela. A ako popijemo neki sok koji ima veštačku boju, mokraća će biti žuta i mirisaće na onu aromu. Znači naš organizam nije sposoban da tu veštačku hemikaliju preradi.
O SLATKIŠIMA
Treba biti umeren. Slatko ne treba unositi posle obroka, to je zlatno pravilo. Mi najčešće toliko obimnu hranu unosimo u obrok da posle obroka volimo da pojedemo nešto slatko. Bolje je pojesti slatko pre obroka, ako već volimo slatkiše. Ili jedno sat-dva posle obroka. Zašto da ne uživamo u slatkom.
