`Ma, čudo jedno je ona, moram tako da kažem, iako znam da to zvuči bez veze, sve majke to misle za svoju djecu. Ali, ona je toliko dobra, mirna. Evo, sad smo bili na njenom krštenju u Sabornoj crkvi. Čula se nije. A bilo nas je bar dvadesetak, i pop koji je baš dugo pjevao. A ona, gleda malo u mene, pa kad vidi da ja gledam u popa, onda i ona gleda u njega. I tako sat vremena, malo u mene, malo u njega. Ni glas nije pustila, niti je bila nervozna. A što pozira“, smije se Ljiljana.
“Pravo da vam kažem, bila sam, naravno, u početku malo uplašena, kako ću, šta ću, ali brzo sam se opustila, jer bila mi je takva radost da budem s njom, pa nisam htjela samo da brinem. A i sve ide tako brzo, stalno se nešto mijenja. Taman se navikneš na jednu njenu promjenu, kad eto ti nešto novo nauči. I tako stalno. Evo, jučer je napravila prva dva koraka samostalno, i vjerujem da će brzo prohodati. Ma, znam da se sve majke tako osjećaju, ali ta radost kada sam s njom, to se stvarno ne može opisati. I svi problemi oko mene su mnogo manji, nisam ih ni primjećivala dok sam bila samo s njom. E, kad sam izašla u stvarnost, pa kada su me sačekale neke odluke, knedla mi se vratila u grlo“, priča nam Ljilja.
blic
