Nažalost neke stvari ne razumeju kao što to razumeju ljudi. Psi ne mogu racionalno da shvate kada nekoga u njihovim životima nema. Oni ne znaju gde je taj neko otišao… Ali i pored toga oni tuguju
Donosimo vam istinitu priču o ljubavi. I to onoj do smrti…
Ovu priču je na svom profilu objavila Aleksandra Hampamer, žena koja je svoj život posvetila brizi za napuštene životinje, i koja vodi Sklonište za životinje Prijatelji Čakovec.
Priču prenosimo u celosti.
„I danas je bio težak dan, ludo težak, ali odlučila sam s vama da podelim jednu predivnu, predivnu priču. Meni je nadahnuće, a nadam se da će dotaknuti i vaša srca.
Na slici nisu akteri ove priče, ali kao da jesu.
Priča je o našoj najstarijoj volonterki Štefki i njenoj staroj Gugici i malom Kišu.
Gugicu je Štefka pokupila sa puta pre 8 godina kad je procenjeno bila stara najmanje 5 godina. Živela je Gugica u njenom čoporu, volela svakodnevne šetnje i bila Štefkina potpora.
Starica je živela lep život.
I onda je Štefka pre nekoliko meseci na obodu jednog romskog naselja pronašla starijeg, oronulog, malog psa sa slomljenom zadnjom šapicom koja je krivo zarasla.
Štefka k’o Štefka, dojela ga je kući. Kiš je ubrzo uhvatio ritam velike porodice, prihvatio njihove navike, radovao se svakom obroku, išao u šetnje s njima, čekao Štefku da se vrati kući s terena po kojem svakodnevno obilazi vlasničke pse na lancima i pušta ih u šetnje, hrani ih i unosi barem malo radosti u njihove tužne uzničke živote.
Da, to je naša Štefka i tako to radi po celom Međimurju već više od dve decenije.
Znači, Kiš je postao član njene porodice i Kiš se zaljubio u Gugicu.
Svako veče Štefka mi je pričala o njihovoj ljubavi. Kad su se prepoznali, sve su radili zajedno. Jeli iz iste činijice, spavali u istom krevetiću, najčešće je Kiš prebacio svoju šapicu preko Gugice i zagrlio ju. U šetnji su uvek bili jedan pored drugog. Igrali su se s istom lopticom i voleli se u tom svom psećem svetu.
Štefkino srce bilo je prepuno svake večeri kad bi umorna otišla da spava, a njih videla tako zaljubljene i sretne.
Pre tri dana sve je bilo isto kao i svaki drugi dan. Ustala je u rano jutro, pripremila se za svoj teren, pogledala sve koji su još spavali, pogledala Kiša i Gugicu zagrljene i otišla.
Vratila se oko 7 ujutro nakon što je obavila deo terena i svi su je čekali pred vratima da dobiju doručak.
Svi osim Kiša i Gugice.
Kad je ušla u njihovu sobu, izgledali su kao da i dalje spavaju. Kiš je grlio Gugicu i nije se micao od nje. Ali, Gugica je bila mrtva, već pomalo tvrda.
Umrla je u noći od starosti kraj svoje ljubavi Kiša.
Pokušala je da je pomazi, ali Kiš je počeo da reži i nije je dao. Nisu pomogle reči, nije pomogla poslastica koju je tako voleo, nije pomoglo ništa. Kiš jednostavno nije dao da mu uzme Gugicu.
Na kraju je to morala učiniti kako bi je sahranila.
Tada je počelo Kišovo divljanje – zavijao je satima, rastrgao je čitavo ćebe , korpu u kojoj su spavali, tražio ju je po celoj kući, dvorištu i uveče se zavukao u ćošak sobe te tiho cvilio.
Drugo jutro je ležao na mestu gde je umrla pogleda uprtog u prazno. Štefki se srce kidalo, ali je znala da je i on u duši mrtav. Samo je telo bilo tu. Telo koje je odbijalo hranu, vodu, bilo kakvu aktivnost.
Danas je i Kiš zauvek zaspao, otišao je ka svojoj Gugici.
Sad leže u vrtu, ispod grma gde su se voleli…
