Pevač priča kroz kakvu je agoniju prošao dok se svakodnevno molio da Dorotea preživi.
“Sve je pošlo naopako od početka. Moja supruga je imala hiruršku intervenciju 10 dana pre svadbe. Bilo je pitanje da li ću da pomerim svadbu. To gorko iskustvo sa vanmateričnom trudnoćom i maleri koji su nas poterali nakon toga potpuno su nas uništili. Zbog toga je interesantno da je ova trudnoća začeta sa desne strane, gde nema jajovoda, i zato smo joj dali ime Dorotea”, počinje svoju ispovest Marko.
“Nismo krili Marijinu trudnoću, ali nismo o njoj ni pričali. Roditeljima smo tek posle četiri meseca trudnoće rekli da čekamo bebu i eto, opet se prevremno porodila. U bolnicu sam je odvezao tek što je ušla u sedmi mesec. Onda je usledila agonija. Period u kojem nisi mogao ni da se raduješ, ni da gubiš nadu. Došlo je na svet jedno malo biće, lepo, ali nemoćno. I sada zavisi od kiseonika, Instituta i božje volje. Kada me je supruga nazvala predveče i rekla: „Ne znam šta ti kažem, pitanje je da li će beba preživeti noć“, hteo sam da umrem – sa suzama u očima priča Bulat, ali sa osmehom nastavlja.
“Bogu hvala da je sada dobro, mada je i dalje inhaliramo. Prosto, njena borba za život traje od prvog dana. Čekao sam veoma dugo da se ostvarim kao otac. Ova tri meseca bila su mi protkana nespavanjem i brigom. Još sam pod stresom zbog svega i kada beba ispušta zvuke, nikada ne znam koji su alaramantni, a koji normalni. Onda reagujem na svaki zvuk i gledam šta se dešava, tako da mi je to velika muka”, kaže pevač.
“Dešava se da kada na tri sata zvoni alarm supruga nahrani bebu i presvuče je, a ja nisam u stanju da joj pomognem. Samo nemo posmatram. Daj bože da imam još dece. Osim ikona koje sam naslikao, pesama koje sam komponovao ili otpevao, ovo je najlepše umetničko delo koje sam napravio uz pomoć svoje žene i rekao sam joj da bih voleo još mnogo ovakvih umetničkih dela. Još troje, to bi mi bilo fantastično, neka padaju, ustaju, plaču. Sve ću da trpim”, dodaje on.
