Foto:arhiva
“Sad možeš da jedeš šta god poželiš”, govorili su mi svi kojima sam rekla da sam trudna. Radila sam kao učiteljica, i sećam se da sam često sedela u zbornici očajna zbog neverovatnih jutarnjih mučnina koje sam imala. “Jutarnja mučnina je znak da beba super napreduje. Nema razloga da brineš, samo jedi slane stvari i đumbir”, bio je jedan od mnogobrojnih saveta koje sam dobijala sa svih strana.
Kada su mučnine nestale, bacila sam se na jelo, i to u ogromnim količinama. Pratila sam mudre savete svoje okoline i jela za dvoje, a možda i za petoro. “Šta god da ti se jede, navali, jer se to jede i bebi” – još jedan savet koji sam slušala bez pogovora. Kako su mi se jele slane stvari, na njima sam praktično živela, ne obaziruću se na činjenicu da su mi članci i noge bile strašno otečene, a nisam mogla da se vadim ni na vrućinu, pošto se to dešavalo za vreme proleća.
Oko 29. nedelje postala sam letargična. Trebalo mi je 45 minuta da se dogegam do komšije na drugom kraju ulice. “Ma to to je zbog vrućine. Baš je teško biti trudna u toku leta” – opet su pljuštali saveti i ohrabrenja. U samo jednoj nedelji nabacila sam šest kilograma, koža mi je poprimila narandžastu boju, stalno sam osećala vrtoglavicu i opet sam počela da osećam mučninu.
To su sve bili simptomi, ali ja nisam znala čega. Pozvala sam lekarsku službu za pomoć porodiljama, i usplahireno im rekla šta mi se dešava. “Sve je to normalno. Samo drži noge gore i pij puno vode” – rekla mi je medicinska sestra.
Sledećeg dana, ležala sam na leđima u dnevnoj sobi, gledala u ventilator na plafonu i pokušavala da hipnotišem samu sebe. Imala sam konstantne napade, povraćala sam po sebi i osećala užasan bol u ornjem desnom delu stomaka. “Ovo nije normalno. Nešto sa mnom nije u redu” – pomislila sam.
Završila sam u bolnici gde su mi dali magnezijum sulfat kako bi sprečili buduće napade. Dijagnostikovana mi je preeklampsija, koja je ubrzo prerasla u HELLP sindrom. Suštinski, to znači da sam imala povišene vrednosti enzima jetre, ali istovremeno i smanjen broj trombocita. To je značilo da krv nije mogla da mi se zgruša, pa ukoliko bih morala na hitni carski rez, iskrvarila bih, možda i do smrti. Dete mi uopšte nije napredovalo jer sam imala toksično telo i morala sam odmah na indukovani porođaj kako bi lekari spasili moj i život mog sina.
– Nisam siguran da li će ona to preživeti – čula sam da lekar kaže jednoj od medicinskih sestara. Moj suprug je primetio da donose litre i litre krvi sa mojim imenom na njemu, kako bi bili spremni za transfuziju.
Više iskustava na temu trudnoće pronađite na ana.rs
Sve u svemu, naš sinčić je rođen prerano, i to zbog moje naivnosti i toga što sam slušala loše savete ljudi sa strane. Nakon što je rođen, dugo nisam mogla da vodim računa o njemu jer sam i sama bila u užasnom stanju. Sve lepe momente koje treba da proživljavaju majka i novorođenče, ja sam delila sa mašinama.
Uprkos savetima lekara, rešila sam da rodim još jedno dete. Šanse da me ponovo snađe preeklampsija bile su ekstremno visoke, ali ovog puta nisam slušala ničije savete. Preuzela sam kontrolu nad sobom i svojim telom. Kada bih imala jutarnje mučnine, grickala sam zdrave krekere od đumbira. Šetala sam makar jednom dnevno. Jela sam male količine hrane više puta dnevno. Svi moji napori bili su nagrađeni – imala sam zdravu i prijatnu trudnoću, dete sam rodila prirodnim putem bez ikakvih problema i napora.
zena.blic
