Naše subotnje jutro kvarili su zvuci teških mašina s obližnjeg gradilišta, sečenje asfalta da bi se postavila nova optička mreža, za neke nove i povoljnije internet provajdere.
Kad bi mašine malo utihnule, začuli bi se skupljači železa, koji su prolazili s megafonom: „Kupujemo stare veš mašine, stare šporete i bojlere…“ Na vratima zvono: „Skupljam pomoć za bolesnu devojčicu…“
Ja sam negodovala, ljutito pospremala i govorila kako je nemoguće imati mirno jutro, popiti kafu na terasi… uživati u neradnom danu. Taman pospremljen balkon zasula je prašina, jer je pred naše prozore kamion iskipovao tucanik.
„Pobogu, opet će samo prekriti rupe na asfaltu, zatrpati pieskom i kamenjem, a asfalt neće postaviti nikada, vidiš li ti ovo, Saša?“
I zaista pomislih kako grad ne pruža šanse za uživanje u mirnom jutru. Mislila sam da je zbog toga ćutao. „Jesi li dobro, jel’ sve u redu?“ pitah.
„Sanjao sam majku“, reče Saša.
„Blago tebi“, velim ja. No on me nije čuo.
Znala sam ja odlično da je bolno sanjati majku, prvih par godina nakon njene smrti. Mi koji majku nemamo već decenijama radujemo se takvim snovima. A prvih godina nakon smrti majke, ti snovi su devastirajući. Ti snovi zapravo daju jaku spoznaju o tome šta si izgubio. Daju bledu magličastu nadu da ćeš se probuditi i da će sve biti isto, da ćeš zagrliti svoju majku i shvatiti da je sve bio samo san. No, buđenja su tu teška, te prve sekunde nekon što san odleprša, kad shvatiš da si totalno bespomoćan da zadržiš taj osećaj još jednu prokletu sekundu. I onda provedeš naredni dan u ćutanju, sećanju i razmišljanju zašto je baš taj san morao doći.
Ja sam neki dan upoznala Snežinu mamu. Izgledala je nestvarno, kao prerušena kraljica Eizabeta, koja se spustila među raju. Kao Zevs koji je sišao s Olimpa, Snežina mama nas je milovala svojim živahnim očima, kao oživela bakica sa stranica dečijih slikovnica. I Snežina mama me privukla i potpuno za mene neočekivano, poljubila. Samu sebe sam začudila kad sam rekla:
„Zaboravila sam kako je imati majku.“ A ona me samo gledala svojim bajkovitim toplim pogledom.
„Sigurno si zaboravio kako je imati majku?“, pitala sam druga, čija je majka umrla pre četrdeset godina, u vreme kada je bio tek dečak.
„Nisam zaboravio. Sećam se kose i bola. Nekada me nečija kosa podseti na majku, ali bol, to se ne zaboravlja.“
Oduvek sam se nekako prećutno dobro slagala s ljudima koji nemaju majku. Kao da imamo neki tihi pakt. Kao da sebi dajemo malo više prava na život, na komfor, kao da imamo malo više prostora da sebi oprostimo neke poteze. Jer prosto kažemo: „Pa dovoljno je što nemam majku, zar još nešto treba da pretrpim što baca u senu taj opaki status samoniklosti.“
„Jer nemam majku i to je dovoljno nefer“, rekla je Ljuljeta, opravdavajući neke moje i njene greške. Svaki drugi problem je samo ružni dodatak na tu činjenicu koju nekada potisnem, zato što ljudi oko mene misle da sam dovoljno stara i da mi majka više ne treba.
U želji da prizovemo to stanje, taj osećaj, da imamo majku na trenutak, Đulzara i ja se često prepuštamo usamljenim maštanjima o tome šta bi se desilo kada bi Bog dao drugu šansu. Kada bi se desilo kao u filmu, kao u velikom bratu, da dođe taj savršeni trenutak i da nam na određeno vreme vrate naše majke. Kada bi na trenutak svemir vratio nama majke i rekao: „Imate, na primer, pet minuta!“
I već godinama tako smišljamo pitanja, jer su nam majke otrgnute, pre nego što smo saznale zašto su u nekim situacijama tako postupile, da li su bile voljene, da li su se neke stvari desile slučajno ili iz neznanja, da li su bile srećne i koga su zapravo volele…
Bile smo mlade Đulzara i ja kada smo počele s tim maštanjima. Ona je uvek govorila: „Želim da ustane moja majka na trenutak da je pitam da li je bila umorna od teškog života?“
Izvor: erazmo.ba
