PRST U OKO roditeljima koji kače slike đačkih knjižica svoje djece: Time pokazujete nešto STRAŠNO

Normalno je da se time ponose i dete i roditelj, a ova mama pita – da nema tih diploma, kako biste merili svoj uspeh kao roditelja?

„Dragi roditelji… kako bi to izgledalo kada biste, umesto medaljama i diplomama, izrazili koliko ste ponosni na svoju decu na drugačiji način?

Šta je to što biste napisali o njima?

Šta ako ne biste imeli komade metala ili papira da se pohvalite na društvenim medijima? Kada ne bi bilo crteža, predstava i sportova u kojima su vešti?

Čime biste tada merili uspeh svoje dece?

Preciznije:

Čime biste tada merili svoj uspeh?

Kako biste znali da ste uspešan roditelj?

Koliko zaista gledamo te neizmerne, unikatne dubine svog deteta? Koliko zaista NJIH gledamo? I koliko ih vidimo? Ne znam. Mislim da ih gledamo onako kako smo i mi bili gledani u detinjstvu. Da li smo viđeni kroz dostignuća ili smo cenjeni zato što smo jedinstvena ljudska bića… i koliko smo zaista radili na sebi da bismo mogli da izađemo iz tog obrasca spoljašnjih afirmacija.

Ili za njima žedno tragamo i dan danas?

Prvo kao deca.

A onda preko svoje dece.

Svet je nešto drugo. Svet je žedan dubine. Iskrenosti. Autentičnosti. Svet je žedan maštovitih, empatičnih ljudi, koji se ne plaše svoje unikatnosti i ranjivosti, nego iz ponuđenog majstorski šašiju svoje najbolje odelo i prošetaju gradom u njemu. I prosto budu veličanstveni. Ne postaju… već JESU.

Svet se okreće za takvim ljudima.

A ne za papirima i metalima.“

Opažanje ove mame naišlo je na, uglavnom, odobravanje roditelja, koji se sa njim slažu u ocenama da im „deca nisu trofeji“.

I to je istina. A ipak, treba li decu hvaliti samo zbog njihovog postojanja? Ne stvaramo li time novi svet malih egocentrika koji smatra da im svet nešto duguje samo zato što egzistiraju na njemu? I nećemo li se onda zgražavati nad tim „novim, sebičnim naraštajima“?

Odgovore smo potražili kod psihologa. Krenuli smo od onog ključnog pitanja, zbog čega se roditelji hvale đačkim knjižacama.

„Najveći broj njih to čini zbog očekivanja okoline, kako bi se pohvalio pred drugima jer oseća izvestan pritisak da mora da se potvrdi kao roditelj. Poznato je i da najveći broj roditelja u našoj zemlji smatra da ih drugi ocenjuju upravo kroz školske uspehe njihove dece“, objašnjava psiholog Branka Tišma.

Pa kada ispune ta očekivanja, mogu da se osete kao sjajni roditelji, ali samo mali broj njih roditeljstvo i samim tim svoje dete svodi na ocene iz đačke knjižice.

„Oni koji to čine, prave veliku grešku i to je uznemirujući pokazatelj da odnos roditelja i deteta nije dobar, da u njemu nedostaje brige i razumevanje za dete, da nema onog suštinskog prepoznavanja sopstvenog deteta„, ističe Tišma i dodaje da nijedan odnos ne sme da se svede ne jednu dimenziju.

„Roditeljstvo pre svega zahteva da se dete dobro upozna, da se znaju njegova osećanja, da se razvija sposobnost njegovog mišljenja. Dete mora da se nauči moralnim vrednostima, moraju da mu se objasne socijalna pravila. Sve je to zadatak roditelja“, savetuje.

KOLIKO SU OCENE VAŽNE

Sve ovo ne znači da školski uspeh deteta nije važan, samo je bitno da se ne precenjuje.

– Znamo za one često korišćene izreke „samo neka je živo i zdravo“ i slično. I činjenica jeste da je neki bazični fundament to živo i zdravo dete – to je osnovna premisa kojom smo zadovoljni. Ipak, čovek kao više biće teži tome da se potvrdi, da se razvija i raste – rekla je Radmila Grujičić.

 

Budući da je škola ustanova u kojoj nam se deca najviše socijalizuju i razvijaju budući da tamo provode najveći deo vremena, školski uspeh neizostavno je deo tog potvrđivanja i samopotvrđivanja.

– Škola nije samo mesto gde se razvijaju talenti i inteligencija. To je mesto gde se dete socijalizuje, gde usvaja sistem vrednosti, gde uči da funkcioniše u sistemu. Kroz taj školski sistem, na kraju krajeva, i roditelj uviđa da li je i u kojoj meri uspeo da dete pravilno uvede u život i taj sistem – dodala je.

OPREZNO SA OČEKIVANJIMA

Petica u knjiži je zaista najbolja ocena samo ako ispunjava sledeće kriterijume.

„Mame i tate moraju tokom cele godine da prate školske rezultate svoje dece, a ne da samo na kraju godine. Njihov zadatak je da se potrude da isprate interesovanja i mogućnosti svog deteta i da u skladu sa tim postave određena očekivanja. Znate, nije pogrešno kada roditelj očekuje uspeh od deteta, ali to očekivanje mora da budu realno. Najvažnije je da u tom procesu dete razvije radne navike i da savlada tehnike učenje koje njemu odgovaraju, a koje mogu da budu i dopuna školskom učenju“, ističe Tišma.

Važno je i znati da je sistem, školski i svaki drugi, po pravilu rigidan i zatvoren za veća odskakanja.

– Svi sistemi skrojeni su tako da prosek najbolje prolazi. Specifična deca – bilo da su iznad ili ispodprosečna su na neki način marginalizovana. Naš školski sistem protiv toga pokušava da se bori individualizovanim obrazovnim programom – napominje Grujičić.

A „mali genijalci“, činjenica je, često imaju prevelike podsticaje od strane roditelja.

– Kao školski psiholog svedok sam u praksi psihologije preambicioznog roditelja koji sve svoje ambicije, frustracije i želje projektuje na dete, zanemarujući njegove želje, potrebe i mogućnosti. Tako dobijamo ugnjetavano dete. Činjenica da je najvažnije da je živo, zdravo i srećno zapravo jeste najtačnija. Jer, takvo dete samo po sebi imaće ambicije, želje i talente i pokušavaće da nađe načine da ih unapredi i ispolji. I ne zaboravite, svako dete ima neki talenat, i od suštinske je važnosti da ga roditelji prepoznaju i podrže dete u njemu – zaključuje Radmila Grujičić.

A u Srbiji ima i takvih roditelja. Tvit mame koja je ponosno napisala da ona i suprug proslavljaju prosek 4,07 svoje ćerke dobio je brojne komentare.

Ovi „sasvim zadovoljni roditelji“, kako je napisala Jelena, dobili su pregršt čestitki. Ovi roditelji su vrlo dobar uspeh svoje ćerke proslavili, podržali svoje dete na pravi način i zaslužili 5 iz roditeljstva.

IZVOR: Zena blic