U kakvom je stanju bila moda u prvim godinama socijalizma, najbolje svedoči ovaj podatak: pedesetih je zemunsko preduzeće „Ivan Milutinović“ izbacilo na tržište muška odela od cica! Cic ili kreton je tanka pamučna tkanina sa štampanim šarama koja se lako pere i brzo suši, pa se od nje šiju letnje haljine.
„Cmok, cmok – li kuper“
Kome je bilo do dobrog izgleda, morao je da sačeka sledeću deceniju, kad je u specijalne prodavnice zvane komisioni počela da stiže uvozna roba, ili da se sam uputi u Trst. Tamo je bilo svega: prvo su popularni bili šuškavci, ali Trst postaje mesto masovnog hodočašća zbog farmerki. „Wrangler“, „Levi‘s“, „Rifle“, „Roy Rogers“, „Swinger“, „Fiorucci“, raznih krojeva – od „frulica“ do „zvoncara“ – bile su plavi predmet želja Jugoslovena. Statistika kaže da su samo kupci iz SFRJ u Trstu 1977. i 1978. kupovali između 60.000 i 65.000 farmerki nedeljno! Ili više od tri miliona godišnje!
Pomama nije suzbijena ni kad je 1977. „Beko“ počeo da šije francuske „li kuper“ farmerke. Iako po kvalitetu nisu odstupale od italijanskog džinsa, nisu dosegle popularnost uvoznih proizvoda. Nije im pomogla ni reklamna kampanja urađena po svim pravilima: grupa veselih momaka i devojaka u tesnim farmerkama vrckala je gradom, uz muziku i glas iz ofa „Uuu, cmok, cmok, cmok – li kuper!“.
Trst je bio i jedino mesto gde su Jugosloveni mogli da kupe „tankerice“, zelene vetrovke s kapuljačom i koso sečenim džepovima u visini prsa. Tek osamdesetih smenile su ih „vijetnamke“, čemu su najviše doprineli filmovi „Taksista“ i „Lovac na jelene“. Neugledne kopije ovih muških jakni nudila je slovenačka „Jutranjka“, izazivajući depresiju i stid kod mladih koji su morali, zbog imovnog stanja roditelja, da u njima idu u školu. Spektakularniji, a podjednako neslavan po ishodu, bio je drugi jedan pokušaj da se stane na crtu zapadnjačkoj modi. Vođen popularnošću američkih uniformi, neko je došao na ideju da ponudi „domaću varijantu“ pod sloganom „Lepo stoji partizanska bluza“. Ideja, u suštini, nije bila za bacanje, ali autorima je izmakla poenta zvana kvalitet. Zelene bluze i košulje sa našivenim džepovima i epoletama bile su od nedovoljno čvrstog materijala, neudobnog za nošenje, a pantalone po kroju nisu odmakle od klasičnih sindikalnih. Uzalud im je bila podrška Borisa Bizetića, pevača šlagera, koji se neku godinu kasnije, valjda iz očaja, okrenuo Rokerima s Moravu.
„Beneton“ džemperčići
Poslednje što nam je stizalo iz Trsta bili su raznobojni „beneton“ džemperčići, koje ponosni vlasnici nikada nisu navlačili preko glave, iako su tome bili namenjeni. Nošeni su nonšalantno prebačeni preko ramena, a poslednji put masovno su viđeni 1988. na Slaviji. U martu te godine na ovom beogradskom trgu otvoren je prvi „Mekdonalds“ u SFRJ, što je izazvalo pravu histeriju među prestoničkim džet-setom, koji je navalio na hamburgere. Glavni u društvu bili su oni koji su mogli da kažu: „U Njujorku (Londonu, Beču) mnogo su bolji!“
JAKNE, NEKAD I SAD
Među šminkerima u socijalizmu bile su u izvesnom periodu sedamdesetih godina izuzetno popularne pamučne jakne na rajsferšlus i s kapuljačom, kakve danas nose članovi navijačkih grupa. Ali dok ovi na leđima imaju grbove i nacionalističke parole, ranije su jakne bile ukrašene amblemima američkih univerziteta,pišhttp://www.kurir.rs/
