Ako si visokoobrazovana žena u Srbiji u kasnim dvadesetim ili tridesetim godinama, budi više nego spremna da te i dalje veoma konzervativno društvo, sa tragovima socijalizma u smislu životnog redoslijeda i formalizma, polako, ali sigurno pritiska da odužiš dug društvu.
“Svi me gledaju u smislu – kako se usuđuješ da udišeš kiseonik, a da nisi rodila djecu i udala se”, kaže jedna od sagovornica portala “Noizz“.
Razgovarali smo sa visokoobrazovanim mladim ženama koje su napunile 30 godina, a još nemaju namjeru da se udaju, niti da rađaju djecu. Neke od njih su ubijeđene da se to nikad neće ni dogoditi.
Postavili smo im sljedeća pitanja:
Da li osjećaju pritisak okoline (roditelja, prijatelja, rodbine i poznanika) da im je vrijeme da se udaju i dobiju djecu?
Da li žele trenutno da stupe u brak i da dobiju djecu?
Da li je zaista uloga žene da rađa i da li je, prema njihovom mišljenju, materinski instinkt društveni konstrukt ili zaista biološka potreba?
Katarina (33), profesor engleskog jezika i prevodilac
Dok sam studirala, bilo je ovako – nemoj da se zaljubiš jer nećeš završiti fakultet. Čim završiš fakultet, onda se podrazumeva da nađeš dečka i da se udaš. Pošto se to kod mene nije desilo, kad god kad dođem u roditeljsku kuću, odmah je pitanje – da li si nekog našla, i omiljena konstatacija moje babe – opet si došla sama. Moji roditelji bi najviše voleli da nisam završila fakultet i da sam se udala. Iako imam dobar posao i dobro zarađujem, to je nebitno, jer sam sama i odmah se pitaju šta ja više čekam. Mislili su da sam lezbejka, pa mi je majka objašnjavala kako meni treba muškarac u životu. Čisto da naglasim, nisam lezbejka. Moji se vode devizom da su se svi iz naše familije bračno ostvarili, pa neću valjda ja biti jedini izrod.
Ponekad mi je žao što nisam našla nekog, ali ne bio kraj sveta da se ne udam. Ipak, bih bila smorena ako ne bih imala dete, pa kako god se to realizovalo.
Najgora je konstatacija – vreme ti je. Možda je za tebe nešto vreme da se uradi, ali meni nije. Kad široke narodne mase to kažu, a ne znaju tvoja trenutna razmišljanja, odnosno, da li planiraš narednih godina da se posvetiš karijeri ili želiš samo da se zezaš – klabing, usputni se*s i ostalo. Svako treba da radi onako kako misli da je najbolje za njega. Nema tu instinkta, mi danas sve radimo da bismo sebi obezbedili i sredili život.
Ivana (31), advokat
Moji roditelji ne vrše pritisak na mene, ali s vremena na vreme me pitaju da li sam upoznala nekog i da li ima nešto na tom polju. Za sada nije bilo – ajde požuri, ostaćeš usedelica. Doduše, jeste mi jednom deda rekao – ako nemaš dečka, imam ja jednog koji će biti super za tebe jer ima dobru platu i nema veze što sam ja završila fakultet, ipak je njegova plata veća. Toliko o poimanju braka kad su stariji ljudi u pitanju.
Ako nađeš nekoga sa kim deliš iste strasti, interesovanja i želje, onda je sasvim legitimno da razmišljaš o nekoj budućnosti, ali pošto toga nemam, ja o tome ne razmišljam i nije mi cilj samo da se udam i da rešim svoje probleme. Ne znam, čini mi se da su oko mene sve neke kresadžije i ne postoji ništa tu ozbiljno. Ovo je era kresadžija. Ako to želite, to je potpuno u redu.
Želja za materinstvom se dobija kad se sve poklopi. Ne volim kad neko kaže “vreme ti je”. Ja stvarno ne mislim da vreme curi. Ta vrsta razmišljanja “završila si školu, zaposlila si se i ajde sad da se udaš u 25” ima svoje posledice. Takvi brakovi su uglavnom nesrećni ili propadnu za kratko vreme. Ništa ne treba raditi po modelu.
Ana (30), sociolog
Pritisak je najveći od moje porodice. Nije da me smaraju svaki dan, ali to se svakako očekuje. Ne kažem ja da neću, ali zašto bi to moralo. Meni je mišljenje roditelja značajno i zato taj pritisak više osećam nego od komšije ili poslovnih saradnika i sredine. Ne mogu da verujem da moja majka sa tim smara, kao da sam ja neostvarena osoba. U svakom slučaju, oni misle da je vreme za to. Što je najgore, moji roditelji nisu melodramatični, ali im je normalno da imaju unuke, tačnije, to se podrazumeva.
Kajaću se zbog mnogo stvari u životu, a ne samo zbog toga da li sam želela da imam dete ili ne. To je život. Sad i kad bih imala adekvatnog partnera, ne bih trčala pred oltar i pravila decu, već bi uživala u tome. Mislim da su deca mnogim mladim ljudima skratila život, u smislu – umesto da sad uživaju, oni se bave vaspitanjem malog čoveka.
Deca su slatka kad su mala, posle porastu i počnu da imaju svoje mišljenje, pa tad kreću problemi. Treba biti ozbiljno spreman za takvu vrstu života i snositi odgovornost za svoje dete i njegove postupke.
Osećam samo biološku potrebu da živim sama. To mi je najprimarnije, pošto i dalje živim sa roditeljima. Treba mi udar realnosti u tom smislu. Iskreno, to mi je najvažnije.
Ivona (30), sociolog
Ja za pritisak okoline imam odličan primer. Kad je moja drugarica zatrudnela sa 24 godine, našla je nekog lika, a nije završila fakultet i udala se, ja sam kazala da je to prebrzo i da je možda pogrešila, a moja majka je prokomentarisala – pa, bolje ti je to u životu nego to što ti radiš. Ja sam završila fakultet i posvetila se karijeri. Postoji i taj pritisak na mene od društva pošto su se svi moji prijatelji i poznanici u parovima, a ja sam raskinula vezu i onda krene priča – jao, jadna ti. Pa, kako ćeš sad sama izgubljena u svetu sa 29 godina, vreme prolazi. Majka se u međuvremenu iskulirala sa komentarima, ali ovi parovi oko mene ubiše.
Kod nas postoji taj princip – tvoj život je propao ako se nisi udao i rodio decu. Ma, šta god da ti napraviš i uradiš, uvek će te to pratiti u Srbiji. Niko ne može da shvati da mi je odlično u životu.
Trenutno ne želim decu i brak. Pošto sam skoro bila u dugoj vezi i živela sa dečkom, što je tehnički kao brak, shvatila sam da to nije za mene.
Nataša (30), sportski novinar
Očekivanja, očekivanja, očekivanja… Ako nešto ne uradiš onako kako se od tebe traži, onda se postavlja pitanje šta nije u redu i sve se pitaju šta ti je. Sve se svodi na to da smo mi sebični ako ne uradimo nešto što se od nas očekuje, kao da smo rođeni da bismo drugima uslišili želje. Uvek naglase da su najveća sreća i zadovoljstvo brak i deca. Možda njima, ali to ne znači da je to i meni bitno. Iskreno, roditelji i bliski rođaci me ne iznenađuju, ali me zato moja generacija totalno šokira izjavama – pa, kad ćeš ti, šta čekaš. Nešto se mislim – do juče ste radili svašta i sad ćete da mi drobite šta ja treba da radim.
Nije mi se javio osećaj da želim da imam decu, niti to vidim u skorijem trenutku. Deca su mi interesantna dva, tri sata i to je to. Najlakše je napraviti dete, ali je potrebno da se ozbiljno posvetite tome da bi to imalo nekog smisla. Mislim da materinski instinkt ne postoji, postoji samo “tako bi trebalo”.
