Ja imam jedno dete, nekako pokrpim dečje aktivnosti, ali na posao, inače veoma zahtevan, idem uredna, ne i našminkana. I naravno, za sebe gotovo da nemam vremena.
I još nešto! Ona izgleda kao avion, prava je bomba, kaže komšiluk, a ja… senka onog što sam bila. Nije da nemam samopuzdanja, samo imam višak kilograma, jedno deset koje ne mogu da skinem godinama. Nema tu mesta za uske haljine i pantalone.
Ta ONA je moja komšinica, nasmejana i puna samopouzdanja. Kada prođe, uvek miriše. Mislim da je nikad nisam videla kako baca đubre ili ide na pijacu. Ili ne daj bože, nenašminkanu, onako diskretno.
E to kad sam je srela tako mirisnu, ja sam išla sa pijace. Nisam smrdela, daleko bilo, ali nisam na sebi imala parfem. Ja žurim da sredim kuću, ona, kaže, ide na trening pa na masažu. Kao da mi polako počinje glava da se puši! Ne što ona ide, nego što ne ja idem i neću otići. I tako su se nizale frustracije.
Znate one ženske savete, sve može da se stigne ako se dobro organizujete, ako nemate vremena za sebe nećete biti dobre ni svom okruženju, pogotovo ne deci, srećna žena je uspešna žena, blablabla… ma kad da stignem? E ima da je pitam, tu moju komšinicu, ko zna možda mi žena da dobar savet!
Jedne subote, posle njenog treninga i masaže, pozvala me na kafu.
I sad ću uraditi nešto grozno, ispričaću šta sam videla kod nje. Znam da nije lepo, žena me pozvala u goste, ali tu se delom krije odgovor na moje dileme i lošu organizaciju.
U kući od vrata kreće nered, razbacana obuća svih godišta, u dnevnoj sobi gomila novina na stolu, u kuhinji svi sudovi od doručka prljavi na šanku, šporet ko bi oprao… e, to vam je oko žene koja čisti kuću!
A ona? Nju za sve to boli uvo. Sklonila je sa prepune stolice u trpezariji odeću i odnela onako u hrpi u jednu od dečijih soba i ponudila mi da sednem.
Iz soba se čula dečja graja, da ne kažem buka! Ona žena nasmejana. Pričale smo, pa sam od nje saznala novine u šminkanju za ovu sezonu, koju masku da stavim za ovu moju suvu kožu… prijatan je to bio razgovor, onako totalno ženski.
U tom trenutku, stiže njeno treće, petogodišnje dete boso i umrljano do čokolade. Ja bih potrčača da ga obrišem, obujem mu čarape, a ona? Neeee, ona je to sve ignorisala i smejala mu se.
Auuuu, koja opuštenost! Da je meni kuća takva, da se pod ne vidi od mrva, ja bih bila pred nervnim slomom. A o dečjoj razuzdanosti da ne govorim.
Pitam ja nju kad stigne da očisti i opegla, tu se ugrizem za jezik, jer je ispalo da je prozivam za nered… ma kakvi, samo je odmahnula rukom. Ima ženu koja joj dolazi dva puta mesečno, a u međuvremenu pegla ko stigne i ako želi!
Kuvanje? To radi njena mama, svekrva, ponekad ona, a sva sreća tu u blizini radi žena koja kuva celom kraju.
Platiš obrok i nosiš kući.
Pravilna ishrana dece, obroci u tačno vreme, vitamini, minerali… ne potresa se ona mnogo. Samo vidite njen divni osmeh i zadovoljstvo! S druge strane, tamo gde sedim ja, neka čudna aura! Zavrtelo mi se u glavi.
Bila sam totalno zbunjena i nekako poražena! Očekivala sam da je ona žena zmaj i da će mi dati čudotvorni recept za uspeh na svim poljima.
Kad ono… nem tu nikakve posebne organizacije, ona žena je samo odredila drugačije prioritete!
I onda totalno zakucavanje! Odnekud se pojavio njen muž, i znate ono kad vidite da je muškarac lud za svojom ženom? Zagrlio je, udelio nekoliko komplimenata, nije primetio nered, prašinu, mrve… samo njene sjajne lokne i oči…
Okej, dosta si videla, mogla bi da kreneš i svojoj kući, kažem ja sebi. Kada sam zatvorila vrata svog doma, sela sam. Oko mene red, čuje se samo dečja pesma iz sobe. Nema mrva, prašine, kupila sam voće i povrće za celu nedelju, skuvaću za tri dana unapred, ispeglaću veš, prošetaću sa porodicom… jer to sam ja. Kasno je da se toliko menjam.
Ne bih mogla da kao ona živim u mrvama i neredu, nema tih lokni ni te šminke koje bi pokrile moje zadovoljstvo ako kuća liči na kontejner. Ali odlučila sam nešto drugo! Sabiću sve obaveze u kraće vreme, ostaviću neki kutak i za sebe. I od ponedeljka idem na posao našminkana, ne samo uredna.
Zagrli mene moj muž i bez pirlitanja…
(Kurir.rs/žena.blic)
