“Javljam vam se tužna i shrvana, zbog nikada prežaljene želje da imam dete, ali ga nemam. Čekala sam predugo. Cure moje drage – nemojte sebi dopustiti da i vama bude kasno. Danas barem imate toliko mogućnosti da na svet donesete dete, svoje dete, dete koje ćete voleti više od ičega na ovom svetu i dete koje će vam, kada ostarite, moći da bude pri ruci.
Moja priča počela je davno, na pragu sam 65. godine. Živim sama s moja dva psa. Nekada je to bio moj životni san koji sam živela kao samostalna žena koja je u ono vreme bila jedna od retkih koja se usudila da živi životom nesputane devojke kojoj je jedina želja bila da ima kakvu-takvu karijeru, da putuje svetom, provodi se. Da živi punim plućima, bez ikakvih lanaca koji bi me sputavali i držali na mestu. Ali, da sam u tim godinama imala ovo znanje koje imam danas, odavno bih promenila svoje životne snove. Jer čovek uči dok je živ, a zna se da je starost ipak malo iskusnija od mladosti.
Pišem vam ovo sebično i uplašeno, sa slomljenom nogom i bez ikoga oko mene da mi pomogne jer sam bila sebična; jer sam oduvek mislila da mi ne trebaju deca – zašto bih se rvala s klincima kada mogu da živim život ispunjen prijateljima, a posebnu ljubav da dobijam od svojih kućnih ljubimaca. Ipak, sve je to lepo dok možete, a kada više ne možete, kada vam se prijatelji rasele po svetu – svako svome ode, kada vam je rodbina još starija od vas, kada nemate nikoga ko bi vam priskočio u pomoć. Nikoga da se pobrine za vas i ta dva čupava klupka ljubavi koja jednostavno ne mogu da žive sami. A s babom od 65 i slomljenom nogom teško da iko može da se usreći.
I zato me slušajte, cure moje mlade. Dok još nije kasno, rodite sebi dete – nemojte misliti da je to sebično, ali rodite sebi dete da ga imate pri ruci. I nemojte me pogrešno shvatiti. Nije tu reč samo o ljubavi – dete je logičan nastavak naših života i karika bez koje nema budućih generacija ni bezbrižne starosti.
Na stranu sada razlozi zbog kojih ljudi dobijaju decu, na stranu i brak i partnerski odnosi – na stranu sve to – ne čekajte ni savršen trenutak ni savršenog partnera – jer znate kako se kaže – ko previše bira ostane bez svega.
Ja nisam birala, ja sam blago rečeno – samu sebe zeznula. Imala sam i savršen brak, savršenu ljubav, posao, prijatelje, putovanja i uspomene, svoj stav, svoj ponos, svoje ja i svoju mladost. A kada je mladost počela da se gasi, kada je moja dugogodišnja ljubav shvatila da nam ipak fali taj potreban začin našem životu, taj zalog naše srećnije starosti – moje telo više nije bilo spremno za tako nešto. I onda je prvo otišao muž, prijatelji se poženili i pronašli novu motivaciju svog života, a ja sam malo po malo ostala – sama.
Moji psi i svi moji četvoronožni ljubimci koje sam kroz život imala – svi su oni savršeno mogli da zamene ljubav koja mi je nedostajala, ali – cure moje drage – kada baba slomi nogu neće vam pas biti taj koji će vam skuvati ručak, oprati veš, dodati čaj i odvesti vas kod doktora. Pas će vas i dalje gledati s obožavanjem, biće vam uteha, ali pas, znajte, treba vas, a vi trebate nekoga ko će sada brinuti i o sebi i o psima.
Možda ću sada, ovakva stara i s decom neiskusna, zvučati previše sebično, ali jednom kad ostarite tek onda do kraja shvatite koliko vam je potrebno da imate svoje dete. Ko će najbolje brinuti o vama kada ostarite ako ne neko vaš i neko još uvek dovoljno mlad, poletan i snažan da vam zaista može biti pri ruci. Znam, svakakvih ima priča i sudbina, i znam, verujte znam da sam sebi sama najviše kriva – ne žalite me, ne želim ništa od toga, samo one cure koje još uvek ganjaju karijeru i veruju medijima da je najbolje rađati što kasnije – ma da me jedna od njih barem posluša pre nego što bude kasno.
Setite se stare babe sa slomljenom nogom i dva stara psa željna šetnje – i zato ne dajte da same sebe, ako je ikako moguće, tako zeznete.”
