Miki Jevremović je krajem prošle godine doživeo moždani udar i od tada se bori za život, piše “Noizz“.
Njegova ćerka Jelena, koja je nekada i sama bila pevačica, potresnim pismom se obratila svom ocu preko Fejsbuka, a njenu poruku prenosimo u celosti:
“Tata, probudi se. Kada bismo imali još jedan… rekla bih ti mnogo toga. Sve ono za šta sam mislila „…ima vremena. Nije trenutak… Pričaćemo sutra…”.
Kada bismo imali još jedan dan… ne bih čekala. Rekla bih ti koliko sam se divila tvojoj strasti prema muzici, čak i onda kada si nam kao otac zbog iste nedostajao. Volela sam što živiš svoj san. Bila sam, ako ne jedini, onda sigurno retki primerak adolescenta koji je slušao “B strane” tatinih ploča. Koje dete je, osim mene, slušalo pesme svog oca, da nadomesti prazninu u srcu ili potraži spas u njima? Ali, to ti nikada nisam rekla…
Kada bismo imali još jedan dan… rekla bih ti koliko sam ti zahvalna što sam pored tebe zavolela knjige. Pročitao si ih više nego iko koga poznajem. Uvukao si me polako, temeljno u svet književnosti, najpre kroz česte opomene kada se javim na telefon. Govorio si: „Jeki, ne možeš reći – KUĆI SAM, već – KOD KUĆE SAM”. Ponavljao si to svakodnevno, više puta. Nije ti bilo teško. Tada me je to nerviralo. Danas sam ti zbog toga zahvalna. Govorio si: „Čovek je moćan onoliko koliko poznaje svoj jezik”. Preneo si na mene naviku da čitam knjige, a navika je vremenom postala ljubav, strast, beg.
Kada bismo imali još jedan dan… pristala bih na tvoju molbu i još jednom sa tobom otpevala pesmu. I pored konačne odluke da se prestanem baviti muzikom, sa kojom si se sa teškom mukom pomirio, pristala bih na još jedan put. Onda bih ti odgovorila na nikada izgovoreno pitanje – zašto sam odlučila da stavim tačku na to? Priznala bih ti da je osnovni razlog bio taj što ni po koju cenu nisam želela da, baveći se tim poslom, nedostajem mojoj deci kao što si ti nedostajao nama. Povod što nikada nisam započela tu temu bio je da ti ne bih nabila osećaj griže savesti. To nikada nisam želela, jer, kada nisi bio tu volela sam te iz daleka.
Kada bismo imali još jedan dan… potvrdila bih ti da nisam odustala od svog plana da objavim knjigu. Poslednji put kada smo sedeli zajedno, odala sam ti da sam duboko uplovila u svet pisanja, da ću uraditi sve da ljubav i hobi koji oduvek imam uzvisim u nešto ozbiljnije. U život. Rekao si mi ponosno: „Jeki, samo napred. Ti si rođena za to da na neki način iskažeš svoje emocije. Bilo kroz pesmu ili priču”. Bila sam toliko srećna tog dana kada smo nazdravili rakijicom novim uspesima, pa sam, što inače nikada nemam naviku, zamolila konobara da nas slika. To nam je poslednja zajednička fotografija.
Tata, ako nikada nisam naglas izgovorila, kada bismo imali još jedan dan, rekla bih ti da sam ponosna što si mi otac, da sam bila počastvovana da pored tebe stojim na bini i delim mikrofon sa tobom. Rekla bih ti da te volim, takilice moj.
Oni koji tvrde da vreme leči rane i umanjuje bol, nemaju pojma ništa o tome, tata. Vremenom se mogu samo navići na bol… saživeti se sa njim. On nikada neće biti manji, samo će, možda, poprimiti drugačiji oblik.
Kada bismo imali još jedan dan… rekla bih ti da ovog trenutka milioni srca kucaju sa tobom, bezbroj duša za tobom plače… jer nikada nisi bio svestan svoje veličine. Tvoja skromnost ti to nije dozvoljavala. Ali, ja bih ti rekla, tata… Samo kada bismo imali još jedan dan. Makar jedan”.
