Kaže da nikada u životu neće zaboraviti taj dan, a svako približavanje Božića u njemu stvara osećaj nelagode i nemira. Muškarac iz malog mesta na Jadranu ostao je sam s troje male dece na sam Božić 2014. godine. Žena ga je ostavila i otišla kod svog mlađeg ljubavnika. Nisu je previše dirnule ni suze njihove dece – ćerki starih sedam i pet godina i sina od dve.
Ovo je njegova ispovest:
“I deca i ja bili smo veseli tog božićnog jutra. Oni su jurili da pogledaju šta ih čeka ispod jelke, a ja sam jurio za njima pazeći da ne padnu niz stepenice. U dnevnoj sobi dočekala nas je moja žena. Sedela je na kauču u kaputu. Pored nje su bila dva kofera. Zbunjeno smo svi zajedno stajali i gledali se.
Najstarija ćerka je pitala: “Mama, gde idemo? Pa još nismo otvorili poklone.” Žena joj ništa nije odgovorila, već je ustala i pozvala me u kuhinju. Rekla mi je da ona više ne može da živi tako, kako je oduvek znala da nije majčinski tip i da odlazi. Pitao sam je gde, a ona je bez puno okolišanja rekla da ima ljubavnika šest godina mlađeg, da to traje skoro godinu dana i da je odlučila da živi s njim.
Bio sam toliko šokiran da sam ostao bez teksta. Ona se okrenula, uzela stvari i otišla. Deca su plakala, iako im nije bilo sasvim jasno šta se događa. Osetili su tu užasnu atmosferu u vazduhu. Najmlađi sin ju je zagrlio oko nogu, a ona ga je samo hladno odgurnula i izašla.
Deca su još dugo plakala nakon njenog odlaska. Postavljali su mi mnogo pitanja, a ja se ni danas ne sećam šta sam im odgovarao. Osećao sam se kao da je sve oko mene nestalo. Kao da je nastupila neka čudna belina. Do mene su dopirali dečiji glasovi i njihov plač, ali kao da nisam bio zaista tamo. Sedeo sam satima na podu, deca su bila oko mene u tišini. Vladala je neopisiva tuga. Spolja smo čuli susede kako se vesele, pevaju, smeju se… Nama je taj Božić bio najgori dan u životu.
Nakon nekoliko dana počeli smo polako da dolazimo sebi. Moja tašta je čula šta se dogodilo i odmah dojurila. Pomagala je ćutke oko dece i samo tu i tamo promrmljala kako joj je ćerka “bezosećajna ku..a”. Pokloni su stajali ispod jelke danima. Čak ni deca nisu imala volje da ih otvare.
Evo, prošlo je skoro dve godine od tada. Deca su prihvatila činjenicu da majku vide retko i da ne mogu da se oslone na ono što im ona obeća. Ponovo se raduju praznicima. Prošle godine smo za Božić otputovali kod rođaka u Austriju, a ove smo odlučili da ostanemo kod kuće. Ipak, svako približavanje ovog praznika u meni stvara osećaj nelagode i nemira.
Moja žena (sad već bivša) otišla je od svog ljubavnika. Zapravo, čuo sam da ju je izbacio iz kuće jer je pronašao drugu. Pokušala je da se vrati nama, ali sam je zaustavio u startu. Nisu me zanimale njena izvinjenja i pokušaji pravdanja. Decu može da viđa, ipak im je majka, ali ništa više od toga.”
