Deca žure da odrastu, a ne da budu ljudi.
Ne stide se što ne znaju gramatiku, već se hvale što znaju sve psovke, nisu naučeni da je moguće da drže reč ako je daju, da je to jedino ispravno, nisu naučeni da poštujući druge, poštuju sebe same; da nema ničeg lošeg u tome da se bude dobar, da kultura nema boje, i da nju nekultura prlja, da se vaspitanje iz kuće iznosi na ulicu, a ne obratno, da je čovek sa više lica zapravo osoba bez obraza, da je skromnost vrlina, a ne odlika glupih, da je glup onaj što priča u prazno, a ne onaj što razmišlja, da je čovek slobodan da misli, a da je istinski slobodan ako ne ugrožava slobodu drugih, da je dobrota mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo, da pomoći drugome nije usluga, da koristoljublje nije vrlina, da je laž bespotrebna, da podsmeh nije osmeh, da se niko naučen nije rodio, ali da se čovek svaki put kad nešto nauči preporodi, da je bezdušnost najteži oblik invaliditeta, da novac ne podiže vrednost čoveka, a da su najvredniji oni koji ne prodaju čast, ljubav i poštenje, da nije sramota reći “hvala”, “izvini”, “molim te”, sramota je nemati stida, da nije pristojno biti nepristojan, da su poverenje, poštovanje i ljubav osnova svakog zdravog odnosa, a ne korist, da ulični rečnik nije ni za ulicu, da zlopamtila ne bi bilo da ljudi ne čine zlo, a da zlo nije dobro, da je prirodno voleti Prirodu, da je svako odgovoran za svoje postupke…
Učimo decu da budu ljudi!
Roditelji, ne čekajte društvo i učitelje; društvo, ne čekaj roditelje i učitelje; učitelji, ne čekajte roditelje i društvo!
