Realnost je takva da kada dođu s posla, roditelji prvo sređuju stvari po kući i sa decom razgovaraju tako što postavljaju pitanja i ne sačekaju odgovor, a deca vrlo dobro prepoznaju kada ih ne slušamo s punom pažnjom. Zato je generalna preporuka dečjih psihologa da dopustite deci da govore o sebi, o tome šta vole da rade, o njihovim brigama. To će pomoći u izgrađivanju atmosfere poverenja i prihvaćana. Nakon povratka sa posla zato prvo sedite i porazgovarajte. Ispričajte im šta se vama desilo tog dana, a zatim ih pitajte kako su oni proveli svoje vreme dok vi niste bili tu.
Na ovu temu nedavno se oglasio poznati ruski pedijatar dr Jevgenij Komarovski. On je istakao da 20 minuta dnevno provedenih u prisnoj komunikaciji, razmeni iskustava, u atmosferi zainteresovanosti za detetov život jeste sasvim dovoljno da dete oseća da ga vole i da ne mogu bez njega oni koji njemu mnogo znače.
„Dakle, 20 minuta dnevno od tate i 20 minuta od mame je sasvim dovoljno za normalno psihološko stanje dece. Nikada se neću složiti da zaposlen čovek ne može da izdvoji toliko vremena“, navodi pedijatar.
Čini vam se da je ovo malo? Evo šta psihoterapeut Svetlanka Knežević misli o ovoj tvrdnji.
„Slažem se da je važnije kako roditelji provode vreme sa decom, nego koliko. Svedoci smo da je na količinu vremena za porodicu uticalo ne samo duže radno vreme, već i mobilni telefoni i kompjuteri. Mladi roditelji mnogo vremena provode na ovim spravama i kad su sa decom. Tako su oni mirniji zato što su sa decom, a u stvari nema kontakta, ni bliskosti. U novije vreme roditelji u gradovima vode i sasvim malu decu na mnoge aktivnosti, kao što su sport, jezik, crtanje, gluma… Oni veliki deo vremena provode vozeći se sa decom po gradu i na taj način opet gube na kvalitetu provedenog vremena“, objašnjava psihoterapeut Svetlanka Knežević.
Ona ističe da, iako novija istraživanja pokazuju da deca u predškolskom uzrastu mogu mnogo više da nauče nego što se ranije mislilo, strane jezike, da čitaju, pa čak i matematiku, za učenje nije potrebno voditi decu u školice, već je mnogo bolje da roditelji uče s njima kroz igru.
„To zahteva posvećivanje deci i bavljenje njima. Sport je svakako zdrav i neophodan, ali roditelji mogu da vežbaju sa decom u kući ili u prirodi dok su u predškolskom uzrastu, a tek kasnije da ih vode kod profesionalnih trenera. Kako deca odrastaju tako se smanjuje vreme koje roditelji treba da provode sa njima i tek tada oni mogu da se bave svojim hobijima ili da se druže više sa prijateljima“, savetuje psihoterapeut.
Koliko god vremena da ste zajedno, ukoliko radite nešto što i vama i vašem mališanu pričinjava zadovoljstvo, to vreme je dragoceno. Nije strašno i ako nekad u toku dana provedete sa njim samo pola sata – ako ste posle tog vremena i vi i dete srećni i ispunjeni. To je svakako bolje nego da provedete dan tako da svako za sebe nešto radi, ne obraćajući pažnju na onog drugog – vi zatvoreni u kuhinji ili radnoj sobi, dete gledajući crtane filmove ceo dan.
Roditeljska pažnja kao izraz ljubavi neophodna je deci za normalan razvoj. Svako dete kojem nedostaje prava pažnja od strane roditelja pokazaće to na sebi svojstven način. Na roditeljima je da te znakove na vreme uoče i da na njih odreaguju na adekvatan način – pažnjom, a ne kaznom. Naučite da tumačite ponašanje svog deteta i saznajte šta da uradite da biste ga smirili.
„Roditelji treba da neguju u sebi želju da budu sa svojom decom, a ne da to doživljavaju kao obavezu. Obaveza izaziva otpor, a otpor neispunjenje, osećanje krivice i tu niko nije zadovoljan. Ako se neko nađe u ovom krugu, treba da menja nešto u životu“, ističe psihoterapeut.
Četiri znaka da je detetu potrebna pažnja
Dete je često neposlušno – To možda ukazuje da se oseća ignorisanim. Zajedničko vreme na podu će mu pokazati da ne treba da se ponaša neposlušno ili agresivno da bi bilo vidljivo u porodici. Dok ste sa detetom, shvatiće da vam je stalo do njega, a možda i otkrijete pravi uzrok takvog ponašanja.
Dete je često plačljivo ili je jako „lepljivo“ za roditelje – To može ukazivati na njegovu nesigurnost. Svakodnevno, pola sata nepodeljene pažnje uveriće dete da je voljeno i sigurno u okrilju svoje porodice i pomoći će mu da povrati samopouzdanje.
Dete često udara, vrišti i pokazuje druge znakove besa – Kroz igre pretvaranja ili razgovor, ono će naučiti da postoje i adekvatniji načini izražavanja ljutnje.
Dete se teže snalazi u novim situacijama – Na primer, kada pođe u vrtić ili školu, pri prelazku iz roditeljske u svoju sobu i slično.
Izvor: Zena blic
