Odmah smo brže bolje potrčali da čujemo šta je to žena uradila da isprovocira svog supruga, pa da uradi tako nešto strašno. Mislim, nije iz čista mira, zar ne? Mora da je ona nešto uradila – iznervirala ga, provocirala, ko zna kako se ponašala, ma ko zna šta je sve radila, pa nije ni čudo što je čoveku pukao film, niko ne može doveka da trpi, da se ona lepo ponašala i da je bila normalna ne bi on nju tukao.. I znate već kuda sve to vodi. A sve počinje jednim običnim „zašto“, pitanjem za koje nema mesta u priči o nasilju.
Jer odgovor je UVEK, bez izuzetka, isti – zašto što je nasilnik. I kraj priče.
Ponavljajte za mnom.
Nije je istukao „zato što ga je probudila pijanog“, već zato što je nasilnik.
Nije je istukao „jer su se posvađali oko novca“, nego zašto što je nasilnik.
Nije je istukao „jer ga je isprovocirala“, nego zašto što je nasilnik.
Nije je istukao „jer ga je loše odabrala“, već zato što je nasilnik.
Nije je istukao „zašto što se udavala tri puta“, nego zato što je nasilnik.
Nije je istukao „zato što se ne ponaša pristojno“ (?!?) nego zato što je NASILNIK.
Odgovor je uvek – zato što je nasilnik. Zato takvo pitanje ne sme ni da se postavlja jer, ne samo što je besmisleno, nego samim njegovim postavljanjem svaljujete krivicu na žrtvu, jasno svima stavljajući do znanja da, ipak, i ona snosi deo odgovornosti za to što je popila batine jer nešto nije uradila kako treba. Takav način razmišljanja nam je do te mere u krvi da ćete prostim gugljanjem reči „istukao zato što“ videti da smo spremni da pronađemo hiljadu i jedan izgovor zašto je nasilnik istukao ženu, da ćemo zatim zalaziti u najsitnije detalje, ne bismo li što bolje utolili tu odvratnu radoznalost i mirne glave legli da spavamo, jer smo dobili naše „zato“.
A u nasilju je „zato“ tu od samog početka, samo nam se baš ne sviđa, pa ga zaobilazimo. Jer je valjda lakše prihvatiti da je žena obukla kratku suknju pa popila šamar „zbog toga“, nego da je jedan muškarac prosto agresivni nasilnik – uprkos crnoj statistici, uprkos svim kampanjama za podizanje svesti, uprkos svim hrabrim ženama koje su otvoreno govorile o paklu nasilja kroz koji su prošle, i dalje smo skloni tome da budemo na strani nasilnika.
Najtužnije od svega je što žene u ovakvoj situaciji jako često i bez vašeg „zašto“ osećaju krivicu. One se iskreno pitaju da nisu nešto zgrešile. Često misle i da su zaslužile batine, pa ostaju u braku. Preispituju svaki svoj korak, svaki potez, mere svaku reč ne bi li izbegle to „zato“ i (ponovo) završile modre. A onda možda skupe hrabrosto da se povere nekome i ispričaju kako im muž tuče.
I dočeka ih to pitanje – zašto?
„Zašto te je, mila moja, istukao? Šta li si mu stala na žulj? Ne valja ti to tako, moraš da budeš taktična, moraš malo da se ujedeš za jezik. One je ipak muško… Misli na decu. Misli na porodicu. Budi pamena. Prećuti ponekad. Dobar ti je on, samo ima malo narav takvu…“
Ne smem ni da zamislim koliko je miliona žena čulo ovaj ili sličan „savet“ neke tetke, strine ili drugarice, svega nekoliko dana pre nego što su završile modre, isprebijane, polužive ili još gore. Ako zaista želimo da se to promeni, onda moramo sami da počnemo da se menjamo. Za početak, da prihvatimo prostu činjenicu da je za nasilje uvek kriv isključivo nasilnik i da više nikad ne kažemo „tukao ju je zato što“, osim ako nastavak ne glasi „je grozni nasilnik“.
Izvor: Noizz.rs
