Na Balkanu se večito razmišlja o tome „ko će šta reći“ ako postupim ovako ili onako. Taj sindrom od kog mnogi pate upravlja celim našim životom, a iz tog razloga nisu dovoljno srećni. Jedna Dragana iz susedstva otkrila je istinu koju svi dobro znamo, ali ako je još jednom ponovimo možda uspemo da promenimo stvari.
Vekovima unazad drugi znaju o nama sve iako im se nikad nismo predstavili.
Čovek skočio „s ruba svemira“, ali mi i dalje vodimo računa o tome da ostavimo lepu i prijatnu sliku o nama samima u javnosti, pa tako nećemo izaći iz kuće masne kose, s dlakavim nogama i u pidžami. U kući možemo, tu nas niko ne vidi. Ali van nje – ne. Jer bitno je šta će komšije o tome misliti.
Tata siluje ćerku, ali se celi slučaj zataška, jer je u pitanju poznata i ugledna porodica, pa nije prijatno da se uglednost iste naruši zbog tako neke „gluposti i sitnice“.
Jer bitno je kakvu sliku šaljemo okolini. Ljudima koji nam ne znače ništa. Ali bitno je. Bitno je zadržati sliku koju smo mi sami o sebi stvorili i za koju nam je bitno da neko to puši kao priču.
Jedemo danima paštetu, ali smo tip-top sređene. Neće valjda komšinica Mira znati o tome da smo siromašne i jadne i da nam je gov*o danima tvrdo od suve ‘rane, ne! Ima da se doteram da sve puca! Nije prijatno u bližoj okolini biti okarakterisana kao zapuštena.
Žena rodi dete, dete ne liči na oca. Svekrva ne kuži da je i to moguće, pa je u sumnji, gori žena od muke. Šta će drugo – nego odraditi DNK test da se pokaže i dokaže čije je dete.
Pokaže i dokaže – kome? Pa okolini, normalno! Nije bitno zdravlje deteta, nego da se začepe usta okolini. Komšiluku. Familiji. Jer sumnjaju. Njihovo je pravo da sumnjaju, moraju da sumnjaju.
Menjamo seksualne partnere, ali o tome ćutimo. Ili barem u priči smanjimo broj tih partnera. Nije baš super da nas bije glas da smo ku*ve i lake žene. Jer bitno je šta o nama misle ljudi koji nam ne plaćaju ni vodu ni struju. Bitno je u očima nebitnih ljudi ne biti ku*va, naravno.
Vrlo je važno biti lepa i dobra u očima okoline. Ključno je za lični razvoj. Za dobar osećaj. Za ego.
A tebe ko je*e. Niko tebe ne pita šta bi ti kao ti. To je ionako nebitno.
Neke druge i nečije druge stvari su bitne kad se o tebi radi. Ne tvoje. Ne ti. Ne.
Koriste se razni neki deterdženti za pranje belog veša. Ih, da vidiš kako je kod Milunke beo veš, pelene se sve bele, ih, ma milina za gledat!
Kaže mi jedan on kako ga pakleno lože kožne čizme i umire za njima, ali mora paziti i biti diskretan, jer je on uskoro doktor, pa ne bi bilo zgodno da ga bije glas da je manijak. Jer – kako manijak, a doktor?
Pre nekog vremena sam o sebi čula kako sam „izgubila bebu“, ali to krijem. Ne znam kako se tačno gubi beba, ali, evo, to je izgovorila osoba koja čak nije ni sigurna kako se ja prezivam. Sa sigurnošću tvrdi kako gubim decu okolo. Nepoznata osoba ima mišljenje o meni. I ne samo to. Nepoznata osoba izmišlja i laže k’o ker.
Ona je pravila svadbu. I ona je pravila svadbu. Ali ova druga ona mora imati bolje fotografije od prve, jer je bitno imati bolje fotke od te neke, fensije svadbe, skuplju venčanicu i skuplje burme. Obe žele da se o tome priča. A ne priča se samo od sebe, nego to neko priča i prepričava. Ko?
Konstantno se hranimo tuđim mišljenjem o nama samima. Konstantno drugima dajemo na važnosti kada se radi o mišljenju o nama samima.
Iz nekog razloga držimo do tuđeg mišljenja. Iz nekog razloga ne volimo kad se o nama priča. Kad se za nama priča. Barem loše ne volimo da čujemo o samima sebi, pa svim silama se trudimo da barem ne budemo predmet priče, ako već ne uspemo da nas bije dobar glas.
Zašto nam je to važno?
Zašto toliko želimo biti prihvaćene od strane puno njih? Svih?
Šta nam predstavlja mišljenje ljudi iz okoline, ljudi koji ne znaju ni nas, a ni naše želje, potrebe i stavove?
Izvor: lolamagazin.com
