porodica (foto:cure.ba)
Sećam se jednog snimanja na prostorima Nacionalnog parka Đerdap. Posao je zahtevao svakodnevno pešačenje od nekoliko kilometara kroz nedirnutu, iskonsku prirodu. Prvi dan sam pomislio kako je dobro da odustanem. Nisam bio spreman ni fizički, ni emocionalno. Probijajući se kroz gustu šumu, doživljavao sam neku vrstu šoka, pogotovo fizičkog i prostornog. Ista dužina putanje različito deluje na čoveka u gradu i u prirodi. U prirodi, ona nema kraj. Ta dužina nema cilj i, što više hodate, sve vas vuče dalje. Ne postoji odredište, samo okolina koja vas hipnotiše.
*Sve je bilo protiv mene. Čist, opijajući vazduh – protiv mojih pluća, zatrovanih duvanom. Tempo kretanja – protiv mojih “donoćnih” izležavanja na trosedu, i neverovatna količina čistih boja i praiskonskog zvuka – protiv mog kompjutera…
Učinite vaše kretanje kompatibilnim sa kretanjem prirode, čuvajte je, razvijajte i sebe i nju, jer ćete tako sačuvati i vaše zdravlje
*Taman kada sam pomislio da sam poražen, i da ću se brzo vratiti u sigurno sklonište moje zgrade, u gradu gde ne moram ništa da radim, priroda mi je poklonila ono najlepše što ima: lakoću kretanja, lakoću disanja, i upijajuću lepotu krajolika. Kriza je prošla – ostala je magija čiste prirode. Već drugi dan sam bio skoro sasvim spreman za kretanje kroz prirodu, za potpuno predavanje njenom ritmu i kretanju. Tako je počelo.
*Danas znam skoro svaki metar parkova zaštićene prirode u Srbiji, znam sva kretanja prirode u eko celinama u zemlji. Trebalo je samo da se priviknem na to fizičko pomeranje, bez kojeg ne možete kada uđete u neki veći prirodni sistem. Ostalo je pitanje: Koliko smo zakinuti na kretanju u gradu? Da li je to što mislimo da je hodanje po asfaltnim ulicama, između zgrada sa pokojim olinjalim drvetom po trotoarima, ono pravo kretanje?
*Sneg me je naučio pameti. Sa vrha brda mogu da vidim kako se pahulje pretvaraju u blatnjave, crne iglice, koje padaju na ulicu. Kada se u neko vreme posle novogodišnjih praznika setite da bi bilo dobro da odete malo iz grada i “uhvatite nešto od prirode”, znajte da je to znak da se vaše biće uželelo kretanja. Još uvek negde u Srbiji postoji smena godišnjih doba, postoje sve lepote svih godišnjih doba. Uzmite slobodne dane, “pokupite” porodicu i krenite!
*Ta odluka nije laka. Na to mora neko ili nešto da vas natera, jer se i vaš mozak, a pogotovo vaša misao, ne kreće onako kako bi trebalo. Lakše je ostati u svom stanu, lakše je ništa ne raditi, lakše je malo leškariti nego probijati se kroz sneg na nekoj Tari, Zlatiboru ili (čak)Avali. Postoji taj strah od pokreta, od promene mesta, od odluke da se krene negde gde je sasvim drukčije nego u vašoj okolini, prenosi yumama.com.
Upravo to je presudno, ako uopšte imate bilo kakvu pomisao da učinite nešto za ekologiju. Strah od upoznavanja prirode, na koju nismo navikli, koja ima svoje zakone, i o čijoj lepoti sanjamo godinama posle susreta sa njom.
Velika je to odluka da pođete ka upoznavanju izvorne prirode. Malo ko zna da je ta ista priroda u svakom gradu, u svakom naselju, ali se ne vidi. Prekrivena je crnim plaštom naše nemarnosti, želje da je pokorimo, da je potčinimo svojim potrebama… i na kraju uništimo. Zato je važno da prvi slobodan trenutak odvojite za posetu nekom parku prirode, nekom eko-sistemu, da ga upoznate u svom njegovom sjaju, i da ga zavolite. Dok se krećete kroz te eko-sisteme, osetićete neku vrstu neverovatne slobode. Upravo ta sloboda je potrebna prirodi u gradu, a naročito vama. Upravo to kretanje kroz prirodu znači slobodu kakvu do sada niste osetili!
*Danas je komfor koji uživamo doveo do drastičnog smanjivanja čovekovog kretanja. Mi čak ne možemo aktivno ni da volimo prirodu, a u njoj živimo, i od nje zavisimo.
Učinite vaše kretanje kompatibilnim sa kretanjem prirode, čuvajte je, razvijajte i sebe i nju, jer ćete tako sačuvati i vaše zdravlje, piše yumama.com.
Prognoze koje govore o promeni klime, uticaju na zagađivanje prirode, i o nekom našem mestu u svemu tome – nisu sjajne. Nedavno su naučnici izračunali da se štetne posledice globalnog zagrevanja i uništenja značajnih prirodnih resursa mnogo brže osećaju, da se mnogo brže kreću ka konačnoj promeni klime, a samim tim i odražavaju na čovekov život.
*Blagodeti razvoja civilizacije se polako pretvaraju u štetu, a na prvom mestu utiču na kvalitet čovekovog života. Čovek je u velikoj meri postao neaktivan, više ne živi u skladu sa svim aktivnostima koje priroda nosi u svom ustrojstvu. Čovek je postao lenj, a priroda aktivnija – i tu dolazi do strašnog sukoba. U gradovima i industrijskim oblastima, čovek je uspeo da potčini prirodu i polako je prilagođava sebi. Šta je sa još netaknutom prirodom? Ona je poslednja oaza, onaj poslednji izvor na koji će ljudski rod doći da se napije kada uništi svoju okolinu. Zato je važno da odete u tu oazu što pre. Jer, što je pre upoznate, i što se pre pokrenete u njoj, imaćete više vremena i učinićete nešto više za vaše potomstvo. U krajnjem slučaju, bićete zdraviji.
*Setite se ove zime, dok gledate ono što je ostalo od snega u vašem gradu ili okolini. Pokrenite se, idite u neki park prirode, pokušajte da malo uđete u njen ritam. Biće vam fizički teško, biće to šok za vaša čula, mislićete da to nećete moći da izdržite… Ali, kada sve to prođe, doživećete ono najlepše što priroda nudi. Ako to uradite u toku novogodišnjih praznika, biće vam kao u bajci.
Učinite to još ove zime, ovog proleća… Jer, sledeće godine, ko zna… prirode možda neće biti. Odseliće se.
cure.ba