Kao što je već poznato užoj, a široj masi, imam te trenutke kada samo volim da šetam besciljno, u nedogled. Nigde planirano, već kako me put nanese. Nikad, ali nikad se nisam vratio kući bez nekog utiska, koji na mene ostavi ili građevina ili čovek ili prosto parče papira u obliku srca na podu. Tada sve primetim, tad su mi čula nekako izoštrenija, a bogami, tada mi Univerzum ili ko god već, možda i sam Bog, šalje poruke, piše “Saznaj“.
Tako je bilo i ovaj put, a put me je naneo ka Vračaru, u Čuburski park. Nogu pred nogu, ramišljajući o svemu i svačemu. Seo sam na klupu ispod nekog starog drveta, ne usuđujem se da kažem koje je, nisam baš neki botaničar. Lepo vreme je dovuklo u park mnogo ljudi, a najviše je bilo dece, koja su spokojno trčkarala tamo ‘amo, ne misleći ni o čemu osim o igri. Možda sam malo bio i ljubomoran što imaju tu privilegiju, ali neka uživaju dok mogu, taj deo života niko ne sme da im oduzme. Detinjstvo. Znam, jer ja i nisam baš imao neko naročito. O tome ste već čitali, da vas ne davim ponovo.
Pored mene je prolazio stariji čovek, ako baš moram da procenim, od nekih 60-65 godina. Kretao se prilično teško, ali ne kao da su ga pritisle godine, već kao da na leđima, možda i na duši ima neko teško breme. Dobro, ja odmah zamislim i njegovu sudbinu i život, odživim sve to, propatim, samo što ne umrem. Nego, pogleda me onako, kao da je osetio moj pogled na sebi i upita me imam li cigaru. Rekoh da ne pušim, na šta će on:
“Pametno, sine. Meni to nije donelo ništa dobro, osim ovog na plućima. Mada, nije to jedini razlog. Mogu li da sednem?”
Kroz glavu mi prolete to da uvek na mene moraju da nalete ljudi sa teškom pričom, kao da mi nije dosta što sam emotivac, već mora nešto da mi pokvari dan, da se skenjam zbog nečije sudbine. Uvek sam iskreno žalio ljude, čak nikad nisam razmišljao da li neko žali mene ili bi me, da se ne daj Bože nađem u toj situaciji, žalio. Opet sa druge strane, možda mu samo treba neko za priču. Ako sam nešto znao, znao sam da slušam.
“Izvolite”, rekoh, uz osmeh koji poklanjam svakom, zaslužio to ili ne. Ispostaviće se da je ovaj gospodin zaslužio, itekako. Sede polako, izvini se ako mi smeta, na šta sam ja rekao da nije nikakav problem… I tu on poče svoju priču.
“Znam da ni vama mladima nije lako. Evo ja sam sa 19 otišao u Nemačku. Radio sve i svašta, šta god su hteli da plate… A plaćali su, samo ako si hteo da radiš. Mi odavde smo im bili omiljeni jer nismo ništa odbijali. Oprosti ako i opsujem, ali bilo je trenutaka kad sam bio u ga do guše, u pravom smislu te reči. Razumeš?”**
Klimnuh glavom, a on nastavi.
“I tako, prolazile su godine. Otprilike kad sam bio tvojih godina, zaljubio sam se do ušiju. Kako je samo bila lepa! Bila je ćerka jednog mog starijeg kolege, naše gore list, ali rođena tamo. Veruj mi, sine, nisi video lepšu ženu u dosadašnjem životu! Milica… Jedna u majke, što bi se reklo u pesmi.”
Prokomentarisah kratko, kad sam video da je napravio pauzu, jer nisam želeo da ga prekidam.
“Svakom je žena koju voli najlepša, morate priznati. Verujem da je bila predivna. Nastavite, molim Vas”, sad sam već hteo da čujem i ostatak priče.
I nastavi.
“Tako je, sine. Ne smeta ti što te zovem sinom, svoga nisam imao da ga tako zovem…”, reče tužno. Samo sam mu stavio ruku na rame i odmahnuo glavom.
“Voleli smo se Milica i ja, mnogo. Niko nije branio našu ljubav, ali kad dođeš do trenutka da moraš da se ženiš, nastaju problemi. Šta sam ja bio, običan šljaker kao i njen matori… Dve godine smo bili sve jedno drugom. Znaš kad mi nije bilo bitno više šta radim, gde sam, samo dok je ona tu kad mi zatreba. Kao i ja njoj, trebali smo jedno drugom.”
Prekinuh ga:
“Hoćete da Vam kupim cigare?”
Odgovori mi:
“Imam pare sine, ako nešto imam, to su pare… Nažalost, jedino što imam.”
Meni knedla u grlu.
“Neka, dozvolite da Vas častim, a i želim da čujem priču do kraja. Učinite mi to”, zamolih ga, na šta će on:
“Dobro, ako je tako… I hvala ti.”
Otrčah do trafike, kupih mu cigare, dadoh, izvadi upaljač, zapali jednu, izduva dim i nastavi priču.
“Njeni su me voleli, ali nisu videli njenu budućnost pored mene, a su joj zabranili da se viđa sa mnom. Posle dve godine! Zamisli, dve godine si sa nekim svaki dan, a onda ne smeš da ga vidiš. Potukao sam se sa njenim matorim na poslu, dobio otkaz… Lako sam našao sledeći posao, ali ja sam hteo samo nju, ni za šta me nije bilo briga. Svako jutro je bilo sve gore i gore.”
Klimnuh glavom razočarano, a on će:
“Rekao bih da si se pronašao u nekim rečima… Neću te ništa pitati, a ti ako želiš, reci mi, ako ne, poštovaću to.”
Ukratko mu ispričah par stvari, na šta je rekao kako loše sudbine spoje ljude pre nego dobre, a ja mu predložih da nastavi priču i da se ne nervira oko toga, jer sam odavno preboleo.
“Svaka ti čast, ako jesi, a rekao bih da je to tako. Takođe bih rekao da sada čekaš nekoga, reci ako ti smetam”, na šta mu odgovorih:
“Daleko je ona, ali uskoro će valjda biti pored mene.”
Nastavio je:
“I tako ja više nikad ne videh Milicu, nisu mi dali. Čuo sam da se udala za nekog Nemca, jebi ga, a ja sam morao da nastavim. U međuvremenu, napredovao sam u novoj firmi, došao do mesta direktora, ali bilo je kasno za nas dvoje. Samo sam u jednom trenutku, kad sam dobio rak, presekao i vratio se na svoj Crveni krst, da umrem. Nigde nije lepše nego ovde, znaš, ne kažu džabe da Sunce tuđeg neba ne greje isto…”
Bilo mi ga je tako žao.
“Ne žali me, sine. Sad će ti matori reći nešto. Vidi, sad imam pare, ništa ne znače. Znaš zašto? Jer sam ostao sam. Nisam posle Milice želeo nijednu. Bio sam glup i slep. Nemam nigde nikog, osim par ortaka iz detinjstva, koji su bolesni kao i ja, a koje nisam video ko zna otkad. Kad se vidimo, iskukamo se jedan drugom i olakšamo.”
Oči su mu bile pune suza, a i meni se pogled maglio.
“Slušaj. Nemoj nikad da ostaneš sam. Nikada ne dozvoli da te neko ili nešto povredi do koske, to je strašan bol. Nađi neku dobru dušu, eto sačekaj tu tvoju i ne puštaj je. Da ti ne znači, ne bi je ti ni čekao. I uvek joj sve govori… Volite jedno drugo, a ako neko ima nešto protiv, oterajte ga znaš već gde, pobegnite na kraj sveta, mladi ste… Ali najlepše bi bilo da ostanete ovde. Ovde je najlepše. Teško, ali najlepše”, reče sa setom, kao da žali što se nije ranije vratio.
Nisam znao šta da mu kažem, osim:
“Svaka Vam čast. Niste ni svesni koliko sam ponosan jer ste baš meni ispričali ovu priču. Potrudiću se da je ne zaboravim, a i da je drugi čuju, verujte mi. Recite mi samo kako Vam je ime?”
Odgovori mi:
“Milovan. Dosta je samo Milovan.”
Izgrlih ga kao rod najrođeniji, pozdravih se i krenuh. Okrenuo sam se i rekao mu, uz najveći osmeh koji sam mogao da izvučem, još pod utiskom priče:
“Sledeći put ću nazdraviti za Milicu i Milovana, ma još mnogo puta!”
Nasmejao se i on, vidim od srca, pa mi reče:
“Hvala ti što si me saslušao, srećno sa svime u životu, vidi se da si jako dobar čovek… I nikad ne odustaj ni od čega i uvek se seti mene kad ti dođe da sve oteraš dođavola. Jesmo li se dogovorili?”
“Jesmo, čika Milovane, obećavam da ću vas poslušati. Čuvajte se”, mahnuh mu i odoh.
Klupe spajaju ljude, to je definitivno nešto što mogu da potvrdim, a može se reći da spajaju i sudbine. Nikada posle toga nisam video čika Milovana, ali jedno sam shvatio – kroji svoju sudbinu tako da ne žališ, a ne žali što je nisi drugačije skrojio… I ne odustaj, nikada ne odustaj ni od čega što ti je bitno.
cure.ba
