Podsećanja radi, Aleksandra je nestala u noći između petka i subote. Nestanak je prijavio njen brat sa kojim je te večeri izašla u „Lazin salaš“ u ulici Laze Telečkog.
Sve je izgledalo normalno, tako kažu, dok Aleksandra u jednom momentu nije ustala i otišla od stola. Misleći da ide u toalet, niko iz društva nije ni mogao posumnjati da će ona sesti u taksi koji će je odvesti do mosta, sa koga će se ona zatim baciti u reku.
Vest o tragičnoj smrti ove mlade devojke izazvao je na stotine komentara. Ljudi se uglavnom čude kako da tako lepa, mlada i pametna devojka oduzme sebi život.
„Šta da rade ostali kad se ovako lepi, mladi, zdravi, pred kojima je tek život ubijaju?“
„Šta tebe mladu i lepu natera da prekineš svoj život?“
„Gospode Bože, šta je sa mladim ljudima?“
„Kako je moguće da tako mladi ljudi ne cene ono što imaju?“
„Aman, deco, šta to radite?! Pa koji vas problemi muče kad se ubijate?“
„Uništiti svoj život zbog gluposti!“
„Dete drago, zašto? Zašto ovo radite svojim roditeljima?“
Printscreen
Ljudi nikako da shvate i to je verovatno jedan od većih problema da lepota, pamet, zgodno telo, lepo oko, studiranje na dva fakulteta NISU MERILO sreće i zadovoljstva. Ne garantuju miran, beztrurbulentan unutarnji život. Često se dešava da ono što vidimo, prikiriva vešto ono što ne možemo da vidimo i o čemu realno pojma nemamo.
Kada sam sa 27 godina prvi put otišla kod psihijatra zbog anksioznih napada, niko ko me je tog dana sreo u gradu ne bi rekao da ja imam problem. Neki bi se i opkladili, stavili ruku u vratu da to nije tačno.
Obukla sam belu suknju sa krupnim crvenim cvetovima, kupljenu nekoliko meseci ranije za krštenje prijatelja. Znači vrlo lepa i vrlo svečana. Kosa mi je bila pokupljena u fini konjski rep. Oko vrata je visila ogrlica, stopala su šetala prilično nesigurno i uplašeno u crvenim sandalama sa pertlama oko zglobova. Imala sam maskaru, rumenilo i blago namazan crveni ruž.
Svojim izgledom mogla sam da zavaravam sve i jednog prolaznika koga sam tog dana srela na putu do sive zgrade psihijatrije.
Dakle, moj izgled, kao i Aleksandrin, kao i lep izgled na hiljade mladih ljudi ume da bude varka i ne mora da otkrije šta se dešava u meni i njima. Ne mora da svedoči o prisustvu anksioznosti i nekih drugih problema.
Tako da prestanite da lepotu, uspeh, pamet, zgodno doterano telo uzimate kao garant zadovoljstva i sreće. Time činite još goru stvar mladim ljudima koji OČAJNIČKI žele da vam kažu, otkriju da sa njima nešto nije u redu. Da vam vrisnu! Ali, ne mogu, jer vide da im nećete poverovati jer su mladi, lepi, pametni.
Ako vam kažu da ih nešto muči, da osećaju nezadovoljstvo, da imaju napade panike, da ih je momak ostavio ili devojka… NIKAKO im nemojte govoriti “Ma daj, molim te, šta tebe tako mladu, lepu, zgodnu može mučiti?!” ili “Ima momaka, nije on jedini” ili “Kakvi, bre napadi panike, pogledaj se, mlada, lepa, ništa ti bre ne fali, dva fakulteta studiraš. Šta bi drugi dali da su na tvom mestu!” ili “Trgni se, bre, nemoj da te neko čuje!”
Svaka od ovih rečenica osobu sa problemom gura u još dublji ponor, onaj koji ne vidite ili ne želite da ga vidite. Budite toj osobi samopreispitivanje koje je grize još jače. Jer ona zaista počinje da veruje da ne treba da oseća nezadovoljstvo ili tugu ili paniku, jer mlada je, lepa, uspešna. Počinje da veruje da sa njom nešto golemo nije u redu, jer ne može da se trgne, jer šta bi drugi dali da imaju ono što ona ima, jer kako sad da je utučena, a tek joj 20…
Pronađeno telo nestale devojke u Novom Sadu
Ovo su opasne rečenice koje iz najbolje namere često, prečesto, izgovaraju i roditelji, ne želeći da prihvate da njihovo dete ima problem i da je nezadovoljno UPRKOS svemu što mu je obezbeđeno i pruženo.
Kada sam ležala u krevetu češće nego što su navikli, roditelji su umeli da me “hrabre” sa “daj bre, pogledaj kakva si lepa, zgodna, pametna. Ustani više iz tog kreveta, nisi bolesna”. Svaki put kada bi to rekli cimnuli bi me, nenamerno, metar bliže ivici. Bilo im je neshvatljivo da osećam nemir, a imam sve. Ono što nisu znali jeste da to “sve” meni tada nije značilo ništa i da nije bilo dovoljno da se trgnem. Nisu mogli ni da pretpostave da ja tada nisam gledala na stvari “ispravno” jer anksioznost menja doživljaje stvarnosti i doživljaje sebe u toj izmenjenoj stvarnosti. Vidiš sve isto kao i pre, ali ne doživljavaš na isti način.
To što sam ja tada proživljavala nije bila bolest tela, već neko privremeno oboljenje duše i duha. Jednostavno, pregorila sam od pokušaja da stvari držim pod kontrolom. Kada su konci počeli da beže iz ruku, ja sam počela da osećam nemir i strah. Tada sam prvi put shvatila da postoji mnogo, mnogo, mnogo situacija u životu na koje ja “lepa, uporna, pametna, vaspitana, mlada” neću moći da utičem, koliko god da se trudim. I jedno “razumem te” bi mnogo pomoglo.
Zato je mnogo važno da roditelji i najbliži osluškuju svoje dete, da ostvare sa njim zdravu komunikaciju, steknu poverenje, ne negiraju probleme kakvi god da su i koliko god im se činili sitni i nebitni, jer mladima ti “problemčići” mogu biti ogromni, toliko ogromni da ponekad ne mogu da ih nose na leđima i u glavi i u srcu, pa se bace s mosta, pod auto, popiju tablete, počnu da se drogiraju, kurvaju… odlaze u drugu krajnost da zaborave i pobegnu od onoga što ih pritislo.
Živimo u društvu gde je još uvek odlazak kod psihijatra jednako “lud si”. A nisi lud, samo si možda osetljivi nego drugi. Što je u redu. I duh i duša se leče baš kao stomak i glava. Nema tu velike razlike, osim ako ne dopustiš da te društvo uveri da ima. Jedina razlika je što će ti bolesna duša razboleti celo telo, možda oterati i u smrt, tako da je njeno lečenje još važnije i nužnije od lečenja stomaka.
“Aman, deco, što se ubijate, koji vas problemi muče?”, čudi se žena u komentaru. Vidite, stariji kao da ne žele da prihvate da je mladost sama po sebi već problem. Niko je ne shvata ozbiljno. Ti kad „porasteš“ i sazriš trebalo bi da si već upoznao sebe i lakše ti je da se nosiš sa svim i svakim, dok si mlad pojma nemaš ko si i lakše upadaš u zamke, više boli, više krvariš, više osećaš nemoć, nerazumevanje, beznađe…
Mladost nije mudrost. Ona dolazi sa godinama. Mladost je najturbulentniji, najteži, najizazovniji period i zato roditelji treba da je „prate“ kod svoje dece, da je osluškuju, da joj se približe, da je pomiluju, razumeju…a ne da je besne i inate, da je prepuštaju samoj sebi.
Danas, jedanaest godina kasnije stekla sam mudrost koja mi je onda falila. Danas znam oko čega je ok da se nerviram, kad je normalno da me boli, shvatila sam gde krvarim, zbog koga krvarim i najvažnije naučila sam da zaustavim tu krv na vreme.
Naučila sam da je sasvim u redu imati padove, ostati duže u krevetu, odomoriti od svega, plakati zbog stvari koje te bole, koje ne razumeš, čovek sam, vrlo osetljiv i to sam shvatila, ali sam najviše ponosna što sam se kada je postalo prilično nepodnošljivo, spakovala i otišla da razgovaram sa psihijatrom, bez prispitavanja da li je to prihvatljivo i „normalno“ (ah ta famozna reč normalno) jer „mlada sam, lepa devojka, koja uskoro treba da odbrani diplomski i ima zdrave roditelje i brižnog momka“.
Mogla sam da se propijem. Da počnem da se drogiram, Da oduzmem sebi život, možda. Da počnem olako da dajem svoje telo, jer ne znači mi više ništa. Ko zna šta sam sve mogla, ali nisam. Jer problemi se ne rešavaju ulaskom u nove probleme, već odlaskom kod psihologa, psihoterapeuta.
Da sam skočila sa mosta, sigurna sam da bi mnogi napisali iste komentare pod vest o mojoj smrti, a to je zbog toga što ovo društvo sreću i zadovoljstvo odavno meri nekim pogubnim sumanutim merilima, zapostavljajući ono što se golim okom ne vidi. Ono najvažnije.
Preko 50 odsto mladih u Srbiji je anksiozno i depresivno, još veći procenat ima nedostatak samopouzdanja, dok oko 50 odsto njih ima probleme u porodici, rezultati su upitnika koji je dat mladima koji su učestvovali u projektu „Sa problemima na ti“ koji podržava SBB Fondacija.
Niko ne zna zašto se Aleksandra bacila sa mosta, to mi, koji nismo njeni najbliži, možemo samo da nagađamo, mada ne bismo trebali to da radimo, kopamo još dublje po svežim ranama.
Aleksandrina smrt uperila je prstom na probleme o kojima sam pisala i vrlo čvrsto stisnula dugme za alarm.
Izvor: Luftika.rs
