Dok sam putovala sa pregleda, osećala sam gorčinu zbog ovog obrta u svom životu, koji sam doživela kao ironiju sudbine, došlu tako neočekivano. Osećala sam se na neki način prevarenom, što je bilo sasvim suprotno mom uobičajenom stavu prema životu. Do sada sam imala osećaj kako me je sudbina odredila da budem jedna od povlašćenijh, kao da mi je to obećala. Verovala sam u svoj život.
Misao mi se kretala po domu mog detinjstva, toplom, punom ljubavi. Iz njega sam ponela čvrstinu koraka, odlučnost, ljubav, poštovanje. Sunce je za mene blještavo sijalo, i kiša i sneg su me radovali. Završila sam fakultet, zaposlila se, udala, sagradili smo kuću, stvorila sam svoj dom, zasadila sam drvo svoje porodice, rodila dete. A sada?
Samo dva dana ranije bila sam potpuno zaokupljena drugim stvarima, pravila sam planove za budućnost, a sada mi se činilo da će to biti planovi za ono što mi je od budućnosti preostalo.
Prisećala sam se.
Moj otac je umro pre 36 godina od raka bubrega, sa nepunih 49 godina života. Ni moja mama, ni moja sesta, kao ni ja, tada nismo znale baš nista o opakoj bolesti. Nismo imale nikoga da pitamo ili nismo smele. U našoj porodici reč rak je bila nepoznata, nekorištena. Za nepunih godinu dana očeve bolesti, moja mama je stalno zagledala njegove ruke i govorila kako su žute. Sada znam da smo uz oca bile samo fizički prisutne i da mu ni na koji drugi način nismo pomogle. A kako će meni biti? Kome da se požalim? Ko bi me razumeo, pomogao bez sažaljevanja? Kao i uvek, nije mene moja porodica štitila, ja sam njih zaštitila od svega. Ni danas, posle 36 godina od očeve smrti u našoj kući se o raku ne priča.
Svojoj majci nisam rekla pravu dijagnozu zato što nisam želela da mi zagleda ruke i čeka kada će da požute. Nikada ne razgovaramo o mojoj bolesti. Na taj način ja štitim sebe od onoga što mi ne prija, a ona štiti sebe od glasno izgovorene istine; mada sigurno zna.
Ćerku sam štitila jer je bila mala, imala je samo osam godina i tada osim straha da će me izgubiti ne bi ništa drugo razumela. Danas i dalje ne razgovaramo o mojoj bolesti, iako je savršeno dobro upoznata sa svim mojim aktivnostima u Klubu žena operisanih od raka dojke, sa mojim pregledima i kontrolama kod lekara. I dalje je štitim zato što se u svojoj dvadesetoj godini života suočila sa retkom i teškom genetskom bolešću, porfirijom, a do tada nije nikada ni injekciju primila.
Često je bila u bolnici u Somboru, Beogradu, Novom Sadu. Pored pažljivog medicinskog osoblja, bolest je zahtevala da još neko bude uz nju, a to sam uvek bila ja. Htela sam to i znala sam da ću joj ja najbolje pomoći. Bila sam uz nju, danima i noćima, sve dok se bolest ne povuče, ne razmišljajući o sebi.
Ponekad bi me dolutali miris kuvane kafe podsetio da noćima nisam spavala, nisam jela, pila vodu. Kada bi se stanje popravilo, napadi prestajali, a njen organizam vraćao u normalu, ja sam zapadala u neko čudno stanje. Mislila sam da nas dve tu bol, strah od ponovnog ispoljavanja bolesti više nećemo izdržati.
U meni je stalno lebdela želja da me više nema. Nisam mogla ništa da govorim, zapamtim, bila sam sva iscrpljena, umrtvljena. Postala sam sujeverna. Ne želim da pričam o njenoj bolesti, bojim se da će se sve ponoviti. A onda, polako sve dođe na svoje mesto i nastavljamo dalje.
Ne mogu da kažem da mi suprug nije dao podršku. On je jedini koji sve zna o mojoj bolesti, lečenju, terapijama, pomagao mi je pri tuširanju, oblačenju…
Ali meni kao da to nije bilo dovoljno. Kada se on suoči sa nekim teškim, nerešivim problemom, sve svoje emocije iskazuje vikanjem i psovanjem. Ja znam, ponekad i osetim, da mu je žao mene i da mu je teško, ali mi nedostaje razgovor, nežno razumevanje.
Te zloslutne 1991. godine, kada sam napipala nekoliko čvorića u dojci, imala sam 40 godina i znala šta moram uraditi. O samoj bolesti i toku lečenja nisam baš mnogo znala. Ili nisam htela da znam? Pospremila sam svoj dom od poda do tavanice. Pripremila sam se za lečenje, operaciju i savršeno smireno to obavila.
Nakon operacije u Somboru, odlazim u Sremsku Kamenicu iščekujući pozitivan ishod svog lečenja. A tamo čekaonica bez prozora i vazduha, sve žene ovog sveta, kao i ja – čekaju. U ambulanti me nisu ni pogledali. Moji rezultati su stajali pred konzilijumom – mom imenu je određena zračna i hemoterapija i ja sam počela da plačem.
Prvi put sam u životu plakala nekoliko sati bez prestanka. Pitala sam se zašto baš ja? U meni konfuzija. Kao automat, ujutro, u šest polazim na terapije, u jedan po podne se vraćam. Pa zar da tako završim? Govorili su mi kako sam jaka i hrabra, a ja sam, da bih to potvrdila, plakala samo noću u jastuk. Za mene su to bili dani mučenja.
Bol u levoj ruci je postao moj gospodar. Osećala sam se gore nego ikada ranije. Što god da sam činila, bilo je u zavisnosti od bola. Kad bih uzela lekove, imala sam osećaj da se svi moji problemi, negde u mom duhu razvrstavaju u male kutije, pa da ja onda, zatvarajući svaku kutiju, mogu da rešavam svaki problem posebno. Često bi me ophrvale tuga i jad. Danas sam živa, govorila sam sebi. A sutra – o tome ćemo brinuti kad za to dođe vreme.
Sećam se, ide zima, a moj kaput iznošen i pohaban. Trebalo bi kupiti novi. Ima li smisla? Ima li potrebe? Ima li opravdanja? Koliko dugo će mi biti potreban? Jedan mesec? Dva, možda? Jednu zimu? O, bože? Moja porodica treba da živi i kad mene ne bude.
Negde usput, tih dana zaboravila sam da se smejem, radujem, zaboravila sam i da razgovaram sa ljudima. I tada odlučim: makar svakog drugog dana, nakon terapije, ostaću u Novom Sadu, gradu moje mladosti, prošetaću, popiću kafu na nekom dragom mestu i u pomoć dozvati blistava sećanja svog odrastanja i studiranja.
Šetajući pronašla sam i kupila novi kaput! Imala sam nov kaput i znala da nisam bila sebična i da nisam ništa uskratila svojoj porodici, samo sam učinila ono što mi je bilo neophodno i pronašla novu sebe. Jaču. Snažniju. Spremniju.
I takva sam svom okruženju pružila osmeh zadovoljstva. Ponovo mogu da upravljam svojim životom i moji problemi mi više ne izgledaju nerešivi. Još nekoliko puta bolest je pokazala svoje jezivo lice.
Nakon sedam godina mi je amputirana dojka, u naredne četiri godine obavljam još tri operacije zbog recidiva, zatim ponovo zračna, pa hemoterapija. U čemu je razlika između prve i narednih operacija? Naravno, u meni. Mnogo više znam, ne bežim od pitanja, a naročito ne bežim od odgovora. Trudim se da, bez obzira na tamne oblake, vidim zračak sunčeve svetlosti, rosu u travi, zrno ljubavi, pažnje i nežnosti. I za ovu 21 godinu sam kupila tri kaputa. I sada imam nov kaput.
(Priča Valerije Lalić objavljena je u knjizi Milice Marinković „Živeti kao pre“, Biblioteka Ljiljana Habjanović Đurović vam preporučuje. U knjizi se njena priča zove “Valerija”. Ova knjiga je nastala kroz Miličine susrete i razgovore sa članovima Društva za borbu protiv raka iz Sombora. Sadrži 52 istinite priče. Svaka od njih je potresno svedočenje u kome na kraju trijumfuje ljubav.)
