Foto:arhiva
Još kad sam imao 17 godina. I nema nas puno u toj zgradi, nekih 6 stanova tako da se svi dobro znamo. I ima jedna starica koja jedva hoda i sve sama radi. Svaki dan iz dućana cuka te vrečice i jedva se penje po tim stepenicama. Meni je toliko bilo žao da sam joj počeo pomagati kad god stignem. Nikad neću zaboraviti njezin izraz lica kad sam joj prišao i pitao da li treba pomoć. Skoro se rasplakala, a i ja sam bio na granici. Toliko je bila sretna, a opet i tužna. Tužna valjda što joj nikad prije nije nitko ponudio pomoć. Vidim da svi po zgradi prolaze pokraj nje, samo pozdrave i prođu. Ali ja sam shvatio da treba zaista pomoć. Meni to oduzme samo par minuta, a njoj to znači sve. I kad god sam doma ili u blizini pomognem. Ne samo sa vrećicama već i ako treba nešto po stanu. Neću reći da smo se sprijateljili, ali zbližili smo se. Užasno je interesantna i uvijek me ponudi nečime kada odnesem stvari u njen stan. Čak mi je htjela jedanput dati novce da mi se zahvali. Ali odbio sam naravno. Pa ima valjda penziju 2000 kuna. Još sada da joj ja uzimam, a meni za te stvari treba par minuta posla. I kako smo se malo zbližili pričala mi je o svojoj obitelji koju zaista još nisam vidio da ju je posjetila. Sad znam i zašto. Ne dolaze skoro nikad. Jedanput ili dvaput godišnje samo da je provjere. Ima i unuke. Ni oni ne posjećuju svoju baku. Toliko tužno. Stvarno mi nije jasno koliko može netko biti okrutan prema nekome tko je cijeli život dao da bi oni mogli lijepo živjeti. E i da ima kćer, ne sina to nisam spomenuo. Strašno mi je to. Uopće ne brine ta kćer o njoj. Znam kad priča o svim tim svojim problemima sa obitelji i koliko stvari mora sama raditi, a vidi se da ne može više dođu joj suze. Suzdržava se, ali vidim da joj je prestrašno. I odlučio sam joj maksimalno pomoći koliko god treba. I ništa ne tražim za to. Jednog dana ću i ja biti star i razmišljam da bi i meni bilo drago da mi netko pomogne.
net.hr
