Foto:arhiva
Problemi sa decom o kojima roditelji sve češće ne žele da govore, nisu više retke pojave , da bi se pred njima olako zatvarale oči. Svedoci smo da se delinkventno ponašanje, toksikomanije (pušenje, droga, alkoholizam, tabletomanija) i drugi oblici asocijalnog ponašanja, sve česće mogu sresti u osnovnim školama, često u prva četiri razreda! O ovim problemima smo razgovarali sa prof. dr Svetomirom Bojaninom – psihijatrom za razvojno doba.
Gde je nastao raskorak?
– Škola je nekada imala ogroman autoritet i uticaj na razvoj deteta, njegova interesovanja, aktivnosti, zabavu. Danas to više nije slučaj. Našli smo se u situaciji, gde je porodica ta koja treba da pomogne školi. Od nje se očekivalo da organizuje što veći broj sekcija, sportova, takmičenja, gde bi se deca mnogo kvalitetnije družila. Vanškolske aktivnosti odvojile bi ih dobrim delom od ulice, loših uticaja, lišili dosade- najopasnijeg stanja za mentalni razvoj deteta. Roditelji imaju zadatak da postave smernice svojim mališanima već od prvog razreda osnovne škole. Probude u njima sa mnogo ljubavi motive za rad i dalje napredovanje, koje svako dete poseduje. Ne prilaziti im nikada kao tutor ili hladni instruktor, već kao neko ko svome detetu želi dobro.
Dete je krenulo stranputicom. Zašto?
– Suština problema je u gubitku kontakta između roditelja i deteta. Ako ni u školi ne postoji veza i poverenje sa nekim autoritetom, dete se neminovno nalazi u procepu- prepušteno samo sebi. Tu se otvara prostor za sve vrste neželjenog ponašanja. Naš prvi korak tada je da prepoznamo problem u sebi, shvativši da smo odnos sa sopstvenim mališanom pretvorili u službeni. Nismo ga dovoljno uvažavali kao celovitu i drugačiju ličnost, a po najmanje bili svesni koliko se udaljilo od nas. Tada moramo reagovati brzo. Uključiti ga u vanškolske aktivnosti po njegovom izboru, gde može realizovati svoje stvaralačke, estetske i etičke vrednosti. Postaćemo ponovo bliski ako zavolimo iste priče, bajke, filmove, video igrice, razgovaramo ravnopravno razmenjujući mišljenja.
Mališan je postao adolescent!
– Ovde se otvaraju velika iskušenja – klizav teren za svakog roditelja. Na ovom uzrastu deca poseduju odgovornost, sposobnost da razumeju i procenjuju, ali njihovo životno iskustvo ne može se meriti našim. Adolescenti imaju izraženu potrebu za akcijom, žele da budu pametni, obrazovani, lepi, priznati u grupi svojih vršnjaka. Trenutak je da se zapitamo šta smo im ponudili do tada? Prepoznajmo sa čim se naše dete identifikovalo. Šta je “njegovo mi”? Tu leži pravi odgovor. Čuvajmo se prevelike radoznalosti i čestih zapitkivanja – da li je zaljubljeno, sa kim i gde izlazi – iza svih tih roditeljskih “interesovanja” dobrim delom su utkane naše lične frustracije.
Problem je tu. Šta sada?
– Raskrstiti sa zabludama, početak je boljeg uvida. Podjednako u svim neželjenim ponašanjima, učestvuju dečaci i devojčice. Ako vam se sami obrate za pomoć, budite tu za njih, u svakom trenutku. Ako je problem već aktivan ili ozbiljnije prirode, ne bežite od stručnih službi i ustanova.
Preventivno nećemo delovati, ako unapred sumnjamo, proveravamo, tražimo simptome lošeg. Nekada je bolje problem saznati kasnije. Ne kritikujte svoje dete, već mu se obratite toplo, sa razumevanjem. Ako je poverenje obostrano, a vaš moralni princip prihvaćen, opasnost je mnogo manja. Uvek imajte pozitivan stav. Dok je sve u proseku dobro sa vašim adolescentom, nemojte razmišljati o lošem.
Dragi roditelji, mala i velika deco, ako ste se bar u nečemu prepoznali čitajući ove redove, nadamo se da ćete učiniti obostrani napor, prići jedni drugima, prihvatiti se s pažnjom i ljubavlju, baš takvi kakvi jeste. Glavobolje ove vrste biće tada daleko od vas!
trudnoca.com
