Ne jede ovsene pahuljice organske proizvodnje, ne obilazi pomahnitalo tržne centre, srčući nemućeni nes dva sata koja provede uglavnom na mreži ili praveći selfi iznad tanjira sa tim ovsenim pahuljicama.
Ne broji lajkove, ne pravi se da joj nisu važni, a važni su joj, ne takmiči se sa mamama u odgoju deteta, nema problem zvani “vreme provedeno pred kompjuterom”.
Ne meditira, ne radi asane, ne lupa u gong, ne traga za duševnim mirom, ne mora da grli druge žene da bi se vratila sebi i otplakala sve što je muči, i to za novac.
Ne umotava telo u folije da bi se “oslobodila celulita”. Ne smanjuje svoj želudac, jer alava usta ne mogu da smanje broj zalogaja. Niko joj oklagijom ne drlja po butinama. Ne muči svoja stopala uzanim cipelicama sa visokom potpeticom. U wc odlazi isključivo da bi obavila nuždu.
Nije čula za korona virus, jer vesti među brda slabo stižu.
Nije čula za Zadrugu, Parove, Karleušu, baka prasetom zove možda samo svoju staru krmaču.
Nije do sad saznala da se mi, sa ove strane, toliko plašimo smrti, a da su životi koje vodimo toliko (naizgled) sadržajniji od njenog.
Ona ne zna, jer samo jednom u godinu dana, s proleća uglavnom, neko je od dece poseti, da mi jurimo sreću, iako će mnogi poludeti na ovaj tekst kao laž.
Mi jurimo sve ono što nas ne može usrećiti na duže staze.
Nismo sposobni da se dugo volimo u malom, sprčenom stanu na klimavom trosedu, ne želimo kompromise, smeta nam tuđa različitost, u brak više niko ne ulazi sa dve kašike i dva tanjira.
Nismo sposobni da pričamo bez tipkanja u ekrane.
Podižemo kredite da bismo “sredili” život, a onda crnčimo ko robovi da bismo otplatili to što ni izbliza nismo sredili.
Zatežemo tela, sređujemo kose, kupujemo garderobu da bismo prividno sebe usrećili.
Odlazimo na odmore da bismo pratioce na mrežama zadivili. Posmatramo more kroz ekran. Kupujemo kupaće koji se “dobro slikaju”.
Decu učimo da budu majmunčići pred našim telefonima.
Mi smo majmuni, odavno.
Ta žena u brdima, reći ćeš možda ti, je narađena, ruke su joj pune žuljeva od užadi kojima vuče kravu, sedi pod svećom, pere sudove u koritu, gaće trlja kraj potoka, na ruke, crni brkovi ko u muškarca, preorala celu njivu, sama, pere mužu noge kad dođe iz polja. Ko zna šta ćeš joj navesti da uveriš druge i sebe da joj nije bolje.
Sve što mi radimo, a što nas toliko razlikuje od nje, uglavnom nam ne donosi sreću.
Ako grešim, otkud onda tolika spremnost ljudi da sebi oduzmu život, da drugome oduzmu život. Toliko utučenih, zbunjenih, razdražljivih ljudi?
Toliko bolesti? Toliko gneva?
Toliko otupelosti za druge, bahatosti, oholosti, besa? Otkud toliko agresije među mladima?
A imaju “sve”, imamo sve, što ta žena u brdima nema: struju, isfenirane kose, markiranu odeću, uređene domove sa Ikeinim komadima nameštaja, izlaske na večere, posete tržnim centrima, veš mašinu, mašinu za sudove, mleko u tetrapaku, muževe koji nam ne pružaju noge da im ih peremo, spremne da zarade veliki novac negde daleko od nas da bi porodici “obezbedili siguran život”.
Dokle god budemo morali da posedujemo nešto da bismo bili srećni, bićemo sjebani (opisati stanje sa “tužni” bilo bi luksuzno)
A sve dok budemo bili sjebani otvaraće se spa centri, da nas opuste od stresa, tržni centri ko luna parkovi sa igraonicama za sjebane roditelje vikendom, organizovaće se kursevi za meditaciju i međusobno grljenje da se sebi vratimo, kursevi za uspešan odgoj deteta “Kako sprečiti da vam dete postane manijak – diler- ovisnik- depresivac”, otvaraće se restorani sa “zdravom hranom” bez glutena, šećera, konzervansa, letovanja u hotelu iz čije sobe ni ne moramo da izađemo sa free wi-fi, kablovskom, igraonicom u holu, teretanom, saunom, parnim kupatilom, sobom za opuštanje, motivacioni govornici nicaće ko gljive nakon kiše…. i sve to po “promotivnoj ceni od 199999.999.9 dinara”, za novac koji smo jurili, da bismo najurili lažnu sreću od koje se onda lečimo.
Jovana Kešanski
