I baš se moj Jovan i ja zatekosmo u toj kafanici bogu iza nogu, koju smo sasvim slučajno otkrili pre nekoliko godina i
složili se da je to idealno mesto za beg od gradske vreve. Toma nas je, naravno, registrovao, kako ne bi kad čardica ima samo pet stolova. Ukopao se na mestu i sav crven u licu, kao neki klinac, žurno je skinuo ruke sa svoje dragane. Kasno, brajko, mogao je pročitati na mom licu dok sam mu uzvraćala pozdrav, koliko sutra, tvoja žena će saznati kakav si lažov i mutljavina.
“Moj Toma, jadničak, mnogo radi u poslednje vreme, direktor ga zajašio, ne da mu da diše ”, žalila se Maca našoj maloj ženskoj ekipi koja se svakog petka okupljala na kartanju.
– A da ti malo proveriš, možda ga je zajašila neka direktorica – zavitlavale smo je uz gromoglasan smeh. Teško je bilo zamisliti krotkog Tomu, neopevanog papučara, kako muva sa strane, jer je moćna Maca bila ta koja je u kući nosila
pantalone. Popio bi takve batine da mesec dana ne bi mogao da stane na noge, naglavačke bi ga izbacila iz kuće i u životu ga više ne bi pogledala.
Preljubnik i njegova metresa napravili su nalevo krug i izgubili se iz lokala, a Jovan i ja smo neko vreme ćutali, još ne verujući u to što smo videli.
– Jao, kad ga Maca dohvati, nek mu je bog u pomoć – prozborila sam tresući se od besa.
– Nećeš joj valjda reći?! – zblanuto me je gledao moj muž.
– Naravno da hoću, mora da zna s kakvim skotom živi. Ja bih se naljutila da ona meni tako nešto prećuti.
– Tvoja reč protiv njegove, ispašćeš budala, pazi šta sam ti rekao – odvraćao me je ljutito Jovan. – I nemoj mene da mešaš, ništa nisam video, neću da se petljam u tuđ brak.
– Opa, muška solidarnost! Samo ti njega pokrivaj. Mi, žene, drugačije na to gledamo, iskrenije smo i poštenije, zato su naša prijateljstva čvršća. Na kraju krajeva, i ne moraš ništa da kažeš. Maca me dobro poznaje i zna da tako nešto ne bih izmislila, biće mi zahvalna što sam joj otvorila oči – skočila sam i besno izjurila napolje. Nek sam jede riblji paprikaš, licemer jedan, dabogda mu preseo.
Izašao je za mnom i ćutke seo u auto, a propalo veče završili smo vozeći se do grada u napetoj tišini. Ujutro, pre nego što smo krenuli na posao, samo mi je ponovio da ga ne pominjem kad budem Maci pričala o onome što smo videli prethodne večeri. Ok, ne brini, ostaćeš fin, a ja ću ispasti aždaja koja rastura idealan brak,piše Blic
Nazvala sam svoju drugaricu i zakazala joj kafu u gradu. Po njenom glasu zaključila sam da Toma nije zucnuo ni reč o našem neprijatnom susretu, dakle, biće to veliki šok za nju i moraću da budem vrlo taktična.
I bio je šok, a ja, još pod utiskom onog što sam otkrila, nisam bila preterano taktična. Rekla sam joj da Toma ima ljubavnicu, da sam slučajno naletela na njih i da su bili zagrljeni, ne pominjući mesto i ne navodeći Jovana kao svedoka. Mislila
sam da je sasvim dovoljno da joj kažem šta sam videla svojim očima, jer Maca i ja nismo drugarice od juče, pa da pomisli da spletkarim iz zlobe.
Naravno da mi je poverovala, ali Tomina izdaja toliko ju je potresla da sam se u jednom trenutku zapitala činim li dobru stvar. Možda je Jovan ipak bio u pravu…
Ali, bilo je kasno za povlačenje, izgovorila sam to što sam izgovorila, jer sam smatrala da bih prećutkivanjem izneverila naše prijateljstvo. Rekla sam joj da u svakom trenutku može računati na mene, da me može zvati u po dana i noći, da
sam uvek tu za nju.
ĐUBRE DO KRAJA
Maca je kod kuće napravila lom. A on, plakao je i molio, zaklinjao se u decu da nema ništa s tom ženom, mladom koleginicom, da su samo otišli na piće posle napornog radnog dana. Bolje da je ćutao, samo se još više ukopavao. Iselila ga je iz stana po kratkom postupku i podnela zahtev za razvod. Bila sam uz Macu sve vreme, tešila sam je i hrabrila, provodile smo noći i noći u dugim razgovorima. Moj Jovan je sve to posmatrao i odmahivao glavom.
– Videćeš, na kraju će oni ostati zajedno a ti ćeš biti za sve kriva. Ne znam šta ti je to trebalo. Dobro, otišla si predaleko, nema nazad, moraćeš da pokusaš to što si skuvala.
– Odakle ti samo ideja da će se pomiriti? Maca je, bre, žena kao stena, nema šanse da tog prevaranta ponovo primi u kuću, završila je s njim za sva vremena – razjarila bih se kad god bi moj muž pokušao da me “dozove pameti”.
I zaista, moja drugarica nije popuštala, ali ni Toma se nije predavao. Za početak, pristao je na sve: razvešće se sporazumno, ustupa joj stan i starateljstvo nad decom, velikodušno joj je ostavio svu ušteđevinu, za klince je davao i šakom i kapom. Svakog dana dolazio je da proveri da li je sve u redu, da pita treba li im nešto… Načula sam da i dalje “vodi na pićence” mladu pripravnicu. O tome nisam ništa govorila svojoj drugarici, nisam htela da joj stajem na muku, ionako je do ročišta i potpisa kojim će overiti rastanak od tog dvoličnog skota ostalo svega nekoliko dana…
Do tada, čule smo se telefonom bar tri puta dnevno, svaki dan pile smo kafu i bistrile šta će i kako će dalje. Bila je mirna i vedra, nije bilo ni nagoveštaja nekakvog popuštanja i predomišljanja.
Dobro pamtim taj utorak, kad sam je, kao i obično, pozvala čim sam došla na posao. Nije se javljala, ok, nazvaće kasnije, možda je neka frka. Međutim, nije me okrenula ni za sat, ni za dva, ni za tri. Zvala sam je besomučno, a onda je
odjednom postala nedostupna, pa sam pozvala njenu firmu. Kolega iz njene kancelarije kratko mi je saopštio da je Maca uzela bolovanje. Zabrinuta, direktno s posla otišla sam kod svoje drugarice. Otvorila mi je neka druga Maca, hladna i
daleka, usiljenog osmeha.
– Ženo, šta je s tobom, načisto si me prestravila? – upitah zadihano.
– Uđi – rekla je izbegavajući moj pogled.
Ne, nije bolesna, samo je odlučila da ostane kod kuće da se malo sabere i pripremi.
Uveče dolazi Toma da se definitivno dogovore… oko toga kada će preseliti svoje stvari u stan. Koji stan? Pa ovaj, njihov. Otkazuju ročište za razvod, daće mu još jednu šansu.
U redu, nije ni prva ni poslednja koja je donela odluku da oprosti neverniku. Procenila je da je tako bolje za nju i za decu, još ga voli, i to je to. Ali ja sam drugarica koja je sve zakuvala, i, što reče moj Jovan, sada ću morati da pokušam tu čorbu. I kusam, dabome.
KAKVA SAM JA TO PRIJATELJICA
Od tada je prošlo godinu dana, s Macom sam se videla jedva dvaput, slučajno, više se ne čujemo telefonom, jasno je da više nikada neće biti kao pre. Njeno odsustvovanje s kartanja morala sam nekako da objasnim našoj maloj ženskoj
ekipi. I, naravno, mišljenja su bila podeljena. Neke su me osudile – “odakle ti pravo da se mešaš, jeb.te, mogla si im uništiti život”, dok druge, opet, tvrde da tako nešto ne bi smelo da naruši prijateljstvo, ako je istinsko i duboko. Moj Jovan likuje, lepo mi je rekao da ćutim, ali mu je i pomalo žao jer vidi da se grizem. Stvarno nisam sigurna, možda sam zaista pogrešila, ali moje shvatanje prijateljstva podrazumeva da MORAŠ da kažeš sve. Ako to ne postoji, nema prijateljstva.
Takva sam, a ti, drugarice, uzmi ili ostavi, kako ti drago.
