Piše: Srbijanka Stanković
Kad se udala za Miodraga, Dara je dobila na brigu celo domaćinstvo. Svekrva se napravila bolesna i legla tri nedelje u postelju, tek da vidi kako će se mlada snaška snaći. Dara nije bila ni (pre)mlada, ni neobrazovana, ni glupa, već samo zaljubljena žena koja živi u takvo doba. Takvo gde je normalno da se praviš da ne vidiš neke stvari. Jer tako treba.
Dara nije bila prznica, pa je ćutke sve iznela na svojim plećima i na plećima svoje ljubavi. Jer tako treba.
Sa Miodragom se lepo slagala i nije htela to da kvari besmislenim pričama o tome kako je peckaju svekrvini komentari o neposoljenom jelu ili o neočišćenoj kuhinji. Pravila se da je ne boli. Jer tako treba.
Jednom ju je smušenu i u sebe srušenu koleginica upitala da li ima zaovu.
– Nemaš? Ah, pa onda je jasno! Tvoja svekrva nema žensku decu, zato je takva!
Kad je rodila mušku decu, samo je zažmurila i pomislila želju: da im ne bude nikad na teretu. Da uvek bude MAJKA. Da im celog života ne bude jednako potrebna, već samo jednako voljena – onako kako mala deca vole svoje majke. Ona će, zauzvrat, zarekla se, biti majka i njima i njihovim ženama. Jednog dana. Da ne bude svekrva.
Tako je nastavila da bude sveKRIVA.
Jer njena svekrva nikad ni za šta nije bila kriva. Ona samo voli svog sina i za njega želi najbolje. Ona samo obožava svoje unuke, pa neće valjda oni da pomažu majci u kući?! Muško dete pa da usisava?! Kakve su to novotarije?
– Ja sam videla da je žena lenja, ali toliko lenja da joj sinovi sami nameštaju krevete, e to još nisam videla! – prigovarala je uvek pred nekom komšinicom ili rođakom, i to tako odsečno da Dara nije mogla ništa da odgovori. Jer tako treba. Ako hoćeš da sačuvaš mir u kući.
Zarad tog „mira u kući“, Dara je zaboravila šta je mir u duši. Gutala je uvrede i knedle i jednostavno bila sve ono što treba i što se od nje očekuje. Ono što je ona očekivala za sebe i ono o čemu je maštala, znala je, neće moći da ostvari. Isto tako je znala – jednog dana kad ona bude bila na tom mestu – ona će drugačije.
Ona je i dalje radila sve. Kuvala, čistila, o svemu brinula. Da se nevesta ne muči. Htela je da ne bude svekrva, već prijatelj, druga majka, oslonac. Da bude drugačija.
Takva je bila Dara. Žena bez granica i bez mere. Bezgranično je volela, bez mere je radila. Nije se štedela. Zarad mira u kući.
Snaha joj je jednom rekla da joj ne treba ona da opere sudove.
– Znam ja i sama da prostrem veš! – drznula bi se. – Ne moraš da se penješ svakog dana na moju terasu.
– Nije meni teško, a hoću da ti pomognem. Provodite se vi dok ne dođu deca.
– Nisam trudna, ako na to ciljaš!
A Dara ništa nije ciljala. Samo je htela da pomogne. Zato je ćutala. Mora da je dete u pravu. Sigurno je da je ponovo preterala. Pa se sklanjala. Pomagala krišom, koliko može i koliko joj dozvole. Navikla da meri svoje reči, teško se navikavala da meri i dobro koje je oko sebe sejala.
Kad je postala baka, unuke je kupala, hranila i negovala. Ali uvek bi uradila nešto pogrešno.
– Jao, mama, pa ne radi se to sad tako! Po novom deca ne smeju… – a spisak toga šta se „po novom“ ne sme iz godine u godinu je rastao.
Gledala je kako umesto lopte deca za rođendan dobijaju na poklon tablet i mobilni telefon, kako se ne igraju na travi da „ne ispraljaju novu markiranu majicu“, kako ne pišu domaći, „jer to smara“, kako izrastaju u sebične i zatvorene ljude. Pokušavala je da se ne meša, a kad bi nešto predložila sin bi joj uvek nabusito odgovarao:
– Nemaš prava da se mešaš! To su moja deca!
Dara je, zarad mira u kući, i na to ćutala. Nije se nikad požalila kako valjda i ona nešto zna kad je njih očuvala. Nije nikad zatražila da joj se prizna što je uvek tu da im se nađe, što imaju svakog dana skuvan ručak ili neku poslasticu. Nije tražila ni zahvalnost, poklone ili komplimente. Želela je samo da je ne gledaju tako. Istim onim pogledom kojim je gledala svekrva. Kao da je za sve kriva. Kao da ništa ne ume. Kao da nije dovoljno dobra.
– Grešiš, moja Daro, grešiš! – rekla joj je koleginica. – Ja bih to zarezala! Prestaneš da im kuvaš, da ih pereš i da im titraš! Pa da vidiš!
– Ne mogu ja to. – rekla bi zbunjeno.
– A ti se onda i dalje žrtvuj! Ceo život sveKRIVA!
Nije znala Dara da objasni kako to nije žrtva. Kako nikad ona nije ni toj svekrvi ćutala, jer joj je snaja, pa ni deci – jer im je majka, već zato što voli. Prvo Miodraga, a onda i decu, pa unuke.
– Nije meni teško. – govorila bi. Takva je bila Dara, žena bez granica i mere, čak i u tom trpljenju i ćutanju. – Samo neka je mir u kući.
Ništa joj nije bilo teško. Tako je nemir u duši sažvakao pre šezdesete i spustio u zemlju.
Sa njom je iz kuće izašao i mir.
Izvor: Lola magazin
