Oni su grupa ljudi koja se svakodnevno okuplja kod Sarajevske česme u Skadarliji, a za sebe kažu da su “skadarlijski klošari”. Životne priče su im različite, ali ih pričaju pomalo iznenađujuće iskreno. Neki će priznati da su ostali na ulici posle iskustava sa drogom ili alkoholizmom, jedan od njih priča da je imao sređen život i gomilu novca pa je sve izgubio na kocki, drugi je bio na ratištima, treći je radio u propaloj firmi, njihova drugarica je studirala…
Sada žive od toga što “užickaju” neki dinar, ponekad i odrade neki posao, ima sugrađana koji im donose hranu ili odlaze do narodne kuhinje. Leti spavaju tu, pod vedrim nebom, a zimi su u tramvaju „dvojci“ da bi se zagrejali. Kako pričaju okupljeni ljudi oko Sarajevske česme, u poslednjih godinu i po umrlo je šest njihovih poznanika, baš tu gde i oni danas spavaju. Tvrde da i lekari odbijaju da dođu kada čuju o kome se radi ili ne žele da ih pregledaju jer nemaju dokumenata.
“A nekad sam studirala…”
Pred Draganom B. (45) bila svetla budućnost dok je bila student Građevinskog fakulteta, ali je život “skrenuo u pogrešnom pravcu”. Nju je usvojila tetka, pa je početkom devedesetih došla u Beograd, gde je studirala, zbog posla je napustila fakultet u trećoj godini, pa se vraćala se u Topolu odakle je rodom, pa natrag u Beograd.
“Žena koja me je othranila umrla je 2006. godine, pa sam prodala kuću u Topoli, otišla na “Egzit” s tadašnjim dečkom i sve je krenulo nizbrdo. Imala sam probleme sa heroinom. Živeli smo na Kosančićevom vencu, pa u Jabukovačkom ritu. Pre sedam godina doživela sam tešku saobraćajnu nesreću zbog koje sam bila 10 meseci u komi, imala sam 10 operacija, ostala poluinvalid i izbačena sam na ulicu”, priča Dragana i pokazuje deformitet na nozi.
Ona uspeva i da zaradi neki dinar, pa nekad provede noć u nekom prenoćištu za 200 dinara.
“Svakog dana čistim jedan lokal u Knez Miletinoj ulici, a onda natrag na ulicu, gde pitam prolaznike da mi daju neki dinar. Najveći problem je što mi ovde pijemo alkohol, ali tako se lakše sve zaboravi i brže prođe dan”, iskrena je Dragana.
“Dešava se da ne jedemo danima”
Beograđanin B. D. (43) kaže da je „godinu dana skućen, pa dve na ulici“ i tako u krug od 1996. godine. Devedesetih je bio na ratištu, 2000. dobio ćerku, ali je iste godine otišao u zatvor na tri godine i nikada je više nije video. Živeo je potom u Kragujevcu, pa u Crnoj Gori, gde je upoznao ženu sa kojom se venčao, a ubrzo i razveo. Sa njom ima osmogodišnjeg sina koji živi u Italiji.
“Radio sam na građevini, ali ne mogu više jer bolujem od hipertenzije. Odao sam se alkoholu i tada su nastali problemi”, priča.
On i Dragana su u vezi i sa njima je i pas Joja o kojem brinu.
“Kada imamo hranu, odmah podelimo sa Jojom. Nažalost, primećujem prolazici više pomažu životinjama nego ljudima. Zastanu, pomaze ga, kupe mu hranu. Ali nema veze, bitno je da on ima, a mi ćemo se već snaći”, dodaje Dragana.
Ali i to snalaženje teško ide.
“Dragana i ja smo odskora ponovo na ulici, jer nemamo novac za kiriju. Živimo od danas do sutra, od dobrih ljudi koji nam daju novac, hranu ili odeću, ali sam digao ruke. Hladnoća me probudi ujutru, nisam jeo ništa danima, tako da planiram da odem u manastir jer nemam gde”, priča B. D.
Imovina otišla na kocku
Njihov drug ne želi da se predstavi. Kaže samo da ga zovemo Šok (54). Nekada je radio u porodičnoj pekari u Sarajevskoj, priča, imao je mnogo novca, živeo u Švajcarskoj i Italiji, a onda je sve prokockao. Kada mu je umrla supruga, propio se, kaže, a sa drugom ženom je kasnije dobio dve ćerke koje povremeno viđa. Sada strahuje i da će izgubiti nogu.
“Gangrena mi je zahvatila desnu potkolenicu, ali mi traže 1.700 dinara za lečenje, jer nemam dokumenta. Bojim se da ću ostati bez noge, ali se borim nekako jer „nije jak onaj ko bije, nego onaj ko izdrži“. Pao sam pod led zbog kocke i sada trpim. Da mogu da vratim vreme unazad sve bih drugačije radio”, priča Šok.
“Propali i fabrika i radnici”
Među beskućnicima kod Sarajevske česme zatekli smo i jednog starijeg čoveka koji je ljubazno odbio da govori. On i nije beskućnik, kažu nam ljudi kod česme, nego je književnik i dolazi da im pomaže. Druži se, kažu, i deli malu penziju sa njima, jer je i sam imao težak život. Hranu i novac sa njima deli i G. Z. iz Prijepolja, nekadašnji radnik fabrike „Zmaj“. Ovaj put doneo je burek prijateljima.
“Došao sam u Beograd da radim i lepo se živelo nekad. Onda su hiljade ljudi ostale bez posla u “Zmaju”, a i ja među njima. Kako je fabrika propadala, propadali su i radnici. Sada živim u Malom Mokrom Lugu kod brata od strica, ali dok je on gradio kuću dešavalo se i da prespavam na ulici, gde sam upoznao sadašnje prijatelje. Teško je, ali bar imam krov nad glavom, te njima donesem voće, burek, pivo. Nekako zajedno podelimo muku.”
“Život nema rikverc”
Nenad P. (51) koga je pre šest dana na obližnjoj klupi nožem isekao dečak (10), priča da mu rana na ruci zaceljuje i da “on i njegovi skadarlijski klošari” čekaju 1. septembar da ponovo krenu u narodnu kuhinju u Francuskoj. Nenad insistira na optimizmu “jer život nema rikverc”.
“Najveća prednost ulice je solidarnost među beskućnicima. Delimo poslednje parče hleba. Tada, kada sam napadnut, nisam bio u grupi. Nas ovde uveče bude i do 30. Uveče prosimo, a preko dana spavamo kod česme. Kada skupimo novac, kupimo hranu, piće i sve bratski podelimo. Desi se i da zapevamo.”
“Imamo i čoveka kojeg zovemo Enciklopedija. On prvi počinje da peva, izvlači pesme iz naftalina, a onda i mi za njim i to svako jutro tačno u pola šest ovde kod Sarajevske česme”, priča uvek nasmejani Nenad.
