Poznata srpska glumica imala je, kako sama kaže, pomalo neobično detinjstvo, drugačije od svojih vršnjaka – nikada nije išla u vrtić, nije se igrala sa barbikama i lutkama, već je vreme provodila u prirodi. Te dane obeležila joj je baka Nadežda, za koju kaže da joj je na pomalo neuobičajen način iskazivala ljubav, i da će možda jednog dana njihove zajedničke priče pretočiti u knjigu.
Zbog rata je propustila priliku da se odseli u Francusku i tamo nastavi karijeru, međutim tvrdi da nikada zbog toga nije zažalila. Iako obožava svoj posao, priznaje da živi od danas do sutra.
“Kao većina naših glumaca, i ja živim od danas do sutra. Ne gradim oreol zvezde. Ova profesija ništa mi nije uskratila, navikla sam se na neizvesnost. Ali iako svoj posao mnogo volim, ne preporučujem ga nikome”, ispričala je Anita nedavno.
Iako je godinama prisutna na javnoj sceni, nikada nije želela da eksponira svog supruga Bojana. On je grafički dizjaner, a zajedno su već 20 godina.
Nakon dugogodišnjih pokušaja da zatrudni putem veštačke oplodnje glumica je odlučila da svoje iskustvo podeli sa drugim ženama koje vode istu borbu.
“Nemam problem da govorim o intimi ukoliko to ima smisla. Recimo, ja sam govorila o veštačkim oplodnjama kad je to bio tabu, iz potrebe da podelim taj problem sa ženama koje su u istoj situaciji kao i ja, a nemaju dovoljno informacija o tome. Ima li veće intime? Pre deset godina otvoreno sam govorila da je normalno da žena i muškarac ne mogu da imaju decu i da je normalno da se na tome radi, da je medicina napredovala i da ima rešenja za to. Mislim da je to bilo baš za vaše novine, čak sam i otvorila e-mail adresu preko koje su žene mogle da mi se obraćaju i postavljaju pitanja. Kada su mi stizala pisma, videla sam koliko je važno što sam javno progovorila o toj temi jer je mnogo ličnije nego da neko na ulici pokaže prstom na moga muža”, ispričala je Anita u jednom intervjuu.
Nije joj bilo lako da se suoči sa saznanjem da proces vantelesne oplodnje ne uspeva i da prevaziđe bol u srcu, ali je svu svoju snagu usmerila na to da ipak ima osmeh na licu.
“Prebolite mnogo toga u životu, pa i to. Nađete zadovoljstvo u drugim stvarima jer shvatite da je to jednostavno tako. Ljudi se rode hendikepirani i žive s tim. Postoje ljudi koji ostavljaju svoju decu i žive s tim, što je strašno… Postoje oni koji ne ostavljaju svoju decu, ali ih zlostavljaju ili deca maltretiraju roditelje.. I to je strašno, ali to je život. I ovo je život i može da bude lep”.
Iako joj je neostvarena želja da ima dete, Anita nije izgubila nadu.
“Žao mi je što nemam dete, ali još uvek ne odustajem. O tome da li je žena ostvarena ako nije majka, ne smem mnogo da razmišljam. Na majčinstvo moram da gledam hladne glave, kao na usputnu stvar, jer drugačije ne bi bilo dobro za mene. Govorim sebi da moram da živim u realnosti i ne postavljam ciljeve zbog kojih bih sebe doživljavala kao neuspešnu ženu”, dodala je u intervjuu.
O usvajanju ne želi da govori, a kako kaže – ne kaje se ni zbog čega. Teške trenutke preživljava na svoj način i to opisuje ovim rečima:
“Kad me stigne tuga, ućutim se da je preživim. Kad bih zbog nekih stvari počela da plačem, nikad ne bih prestala. Zato ne počinjem”.
(Kurir/Blic žena/Story)
