Njen muž, koji je vojni pilot, nije znao kako da se nosi sa njenom depresijom i gorčinom i pokušavao je na sve načine da joj pomogne, piše “Nadlanu“…
Kad je došlo vrijeme da se Suzan vrati na posao, Mark nije imao srca da je pošalje da se sama snalazi u prevozu, pa su se dogovorili da je on vozi do posla i nazad, iako je njegov posao na drugom kraju grada.
To je neko vrijeme funkcionisalo, ali, Mark je uvidio da je previše komplikovano i previše skupo. Pa je predložio Suzan da počne da ide prevozom.
Bila je ogorčena i imala osjećaj da on želi da je napusti. Osjećala se bespomoćno kad god bi morala sama da se snalazi, iako je prošlo više od godinu dana, još uvijek nije mogla da se pomiri sa činjenicom da nikad više neće vidjeti.
Na kraju su se dogovorili da idu zajedno autobusom do i sa njenog posla, dokle god ona ne počne da se osjeća dovoljno sigurno da ide sama. Iako je to bilo komplikovanije od prethodnog dogovora, Mark je insistirao. Nakon nekoliko mjeseci, skupila je snagu da sama ide gradskim prevozom.
Tog ponedeljka se spremila, zagrlila svog muža, svog najboljeg prijatelja i otišla sama da se vozi autobusom. Ponedeljak, utorak, srijeda, četvrtak – svakog dana je sve bilo u redu i Suzan je počelo da se vraća njeno staro samopouzdanje.
U petak ujutru, Suzan je ušla u autobus i dok je plaćala kartu, vozač joj je rekao da joj nevjerovatno zavidi. Suzan se zbunila, zašto bi iko zavidio slijepoj ženi? Pa ga je to i pitala. Tada joj je rekao nešto u šta nije mogla da povjeruje.
“Mora da je mnogo dobar osjećaj kad se neko toliko brine o tebi i toliko te voli. Znaš li da je svako jutro ove sedmice, jedan lijep gospodin u vojnoj uniformi stajao iza ugla i gledao te kako ulaziš u autobus, a onda bi pratio ovu rutu i posmatrao te kako iz autobusa izlaziš i ulaziš u poslovnu zgradu. Onda bi ti poslao poljubac i otišao. Ti si jako sretna dama.”
Nekad je ljubav koju nam naši bližnji pružaju mnogo jača od mraka koji nas okružuje…
