“Neki pričaju da sam mafijaška drolja, bezobzirna ku*ka koja zarađuje na mrtvima, samo zato što sam dane i noći provodila sa Giškom, Šijanom, Ašaninom. Ma i pisalo se svašta o meni, ali fotografije su uglavnom bile lepe, a to je najvažnije, zar ne”, kaže Saša Krajnc, nekadašnja “princeza podzemlja”. Jedina žena koja je žestoke momke iz devedesetih zaista poznavala. Jedina žena koja kupuje samo parni broj ruža jer njih, svoje prijatelje iz podzemlja, sada posećuje samo na groblju.
Zvali su je “Mala”, bila im je, kako kaže, uvek na prvom mestu, osiono derište za koje bi ubili da je trebalo. Vaspitavali su je i razmazili. Tako je bilo pre i posle bogatstva koje su stekli radeći u inostranstvu i za Državnu bezbednost.
Upoznala ih je u teretani sa 18 godina, a u društvo ju je uveo Darko Ašanin, prvi srpski bos i pokretač saradnje kriminalaca sa DB-om.
“On me je najviše razmazio, ali i vaspitavao. Sećam se kako smo se jednom sporečkali u klubu NANA u gluvo doba noći. Demonstrativno sam izašla i legla na masne šine ispred. Obezbeđenje je ušlo kod Darka i reklo mu šta se dešava, a on je samo odgovorio: “Pa, prvi tramvaj kreće tek za dva sata, neka je, neka leži””, otkriva Saša.
Bila je ratoborna plavuša, odrasla bez oca. Spremna da se potuče sa svakim ko je pogleda. I našli su se. Ona je u njima videla autoritet koji nikad nije imala. Oni u njoj klinku o kojoj će brinuti.
“Upoznala sam ih pre sjaja i bogatstva, kada nismo imali para. Sećam ih se iz perioda kada niko nije imao kola, pa su pozajmljivali fiću od moje mame da bismo mogli u grad. Do diskoteke smo išli autobusom, a na utakmice peške. A čim su malo ušli u pare, sve je počelo da se vrti oko njih”, priseća se Saša.
Čim bi ušli u kafanu, muzika je morala odmah biti za stolom momaka iz podzemlja.
“Bili su boemi i svi su imali neke svoje pesme. Darko Ašanin je stalno naručivao pesmu “Banja Luko i ta tvoja sela”. Vrteli su pesme Zorana Kalezića i hitove devedesetih. Obožavali su “Plavi moj safiru”, a meni su naručivali “Topla zima, plava žena””, otkriva ona.
Posle noćnog izlaska po zemunskim kafanama, odlazili bi kod Arkana u poslastičarnicu.
“Arkan je bio neki vrh svega kod nas, po organizaciji i novcu. Kod njega su se svi skupljali: crnogorsko podzemlje i krem beogradskog kriminala. Sve zajedno, kriminalci visokog ranga. Bio je ćutljiv čovek, veliki šmeker koji se nije mnogo isticao”, seća se Saša.
“Imao je smešnih upadica, kao što je bila ona kad smo Vesko, Darko, Slavko i još nekoliko nas došli rano kod njega u poslastičarnicu. Sedeli smo i jeli žito. Kada nas je video, rekao je: “Gde ste noćobdije? Šta je, jedete žito? Da li je to neki parastos ovde?”, na šta smo svi počeli da se smejemo” – dodaje.
U teretani je sretala Legiju, kog takođe pamti kao ćutljivog i povučenog.
“Pre treninga smo ga viđali kako pretrčava Brankov most po 5-6 puta, a to mu je bilo samo zagrevanje. I onda dođe u teretanu i odradi trening. Lepo je izgledao, ali nije bio nešto druželjubiv, ni napadan. Više povučen i okrenut sebi”, kaže Saša.
Mnogo otvoreniji bio je Aleksandar Knežević Knele.
“On je bio klinac pun elana, sav kao na struju, harizmatičan, pozitivan. Proveo je na ulici godinu dana i stradao. I danas sam u dobrim odnosima sa njegovim ocem koji je jako teško podnosio sva suđenja za ubistvo njegovog sina. Naročito to što je slučaj proglašen zastarelim”.
Posebno blizak odnos imala je sa Đorđem Božovićem Giškom, osnivačem paravojne formacije “Srpska garda”. Prvi susret sa njim desio se u poslastičarnici.
“Sedela sam sa bratom i društvom, i odjednom je ušao meni nepoznat muškarac. Poslao je konobaricu za naš sto da nas pita da li imamo nešto protiv da nam pošalje piće. Posle toga nam je prišao, a onda se pola sata izvinjavao mom bratu što nas ometa. Pozvao me da se vidimo isto veče i pristala sam”, kaže ona.
Ali, Giška je ubrzo saznao da je Saša bila u vezi sa muškarcem kog je on poznavao, takođe iz podzemlja i tog trenutka – njihov odnos stao je samo na jakom prijateljstvu.
“Bio je gospodin čovek sa manirima, obišao je svet, govorio nekoliko jezika. Cela njegova soba bila je u knjigama, od poda do plafona, na svim jezicima koje je govorio. Naučio ih je putujući i boraveći u zatvorima. Pričalo se i da je držao predavanja zatvorenicima, učio ih jezicima”.
U nekoliko situacija joj je pomogao, možda čak i sačuvao život.
“Nekako sam ušla u problem sa Crnogorcima koji su bili jaki kriminalci. Slučajno smo se sreli posle ubistva Andrije Lakonića u NANI i oni su počeli mene da uvlače u sve to, da nalaze neku moju krivicu u svemu. Ali, naišao je Giška i zapušio im usta, a mene kao dete izveo napolje i odveo kući”, priseća se Saša.
Kaže da nije bila upoznata sa njihovim poslovima, da su pare zarađivali u inostranstvu, a ovde dolazili samo da ih troše. Tek u neko zrelo doba počeli su da pokreću biznis, ali tada su ih već ubijali.
“Pamtim ih kao dobre ljude, spremne da pomognu uvek – od pomeranja šifonjera u kući, do toga da ne idem po kiši sama. Daleko bilo da neko pokuša da me zlostavlja ili provocira. To nisu dozvoljavali nikad. Pomagali su mi oko svega što je trebalo mojoj majci, svraćali kod nas na kafu kad su bili u prolazu. S druge strane, bilo je i stvari koje su mi zabranjivali. Nisam smela da idem sama u kazino, da se vozim s nekim nepoznatim, ili primam pića od nepoznatih ljudi”, priseća se sa tugom u glasu.
I dok je devedesetih većini bilo teško zbog inflacije i rata koji se spremao, Saša i njeni prijatelji iz podzemlja noću su ludovali, iako ih je Državna bezbednost tad uveliko vrbovala.
“Ponašali smo se bahato, ne znam ni sama koliko smo plata trošili za jednu noć po diskotekama. DB ih je vrbovao zbog nekih gluposti koje su ovde pravili i onda su ulazili u službu da ne bi ležali u zatvoru. Ali, to je karta u jednom pravcu. Ubijani su čim bi odbili poslušnost”, priča Saša dok joj se pogled polako muti.
Usledila su ubistva. Umesto u diskoteke, Saša je jednom nedeljno odlazila na sahrane. Nekada i mnogo češće.
“Jedva sam preživela te godine. Iz sjaja, izlazaka i ludila, odjednom su počeli jedan po jedan da nestaju. Svaki čas mi je deo srca otkidan, tu nije bilo kraja. U nekom trenutku ubijali su jedni druge, ali tako je verovatno moralo”.
Darko Ašanin, koji joj je do tada povlađivao u svemu, sada se našao u situaciji da je uči kako se treba obući za sahranu.
“Govorio mi je da je sahrana poslednji ispraćaj nekoga i da za to treba da se doteraš kako bi ispoštovao onog koji je umro. Stalno mi je ponavljao da treba da se obučem kao da idem na izlazak sa tim prijateljem. A kada smo se vraćali sa sahrana, razgovarali smo o tome ko je sledeći. I znali smo. Uvek smo znali ko je sledeći”, priča dok joj glas podrhtava.
“Stalno su bili na oprezu i čim se opuste – ubijani su. U to vreme nisu uzimali telohranitelje, nego su spavali svi sa pištoljem, menjali adrese, automobile. Nedostajalo mi je tad ono vreme kad smo bili bez novca, jer smo bili čistijeg srca i iskreniji. Posle smo imali puno para i to se sve pokrivalo novcem, sve se kupovalo, čak i policija”, priča ona.
Oni su morali da brinu o svom životu, i da čekaju u redu za metak. A ona? Ona je morala da se izbori sa njihovim smrtima. I tada je počela da seče ruke žiletom. Da krene krv, da bude lakše.
“Ja za to kažem da sam otvarala škrge. U tom trenutku mi jeste pomoglo, ali su mi ostali ožiljci da me svakog dana podsete na svakog od njih. Sekla sam i vene posle smrti mog muža, Daniela Išljemovića”.
A on je bio mlad, brz, uvek naoružan i ekstremno opasan. U svakom trenutku kao tempirana bomba. Takvog su ga svi znali i zazirali od njega.
“U kući je bio najbolji i najmekši na svetu, nije dozvoljavao da budem dva metra od njega, niti da bilo šta radim. Kad je bio bolestan, morala sam da ležim sa njim u krevetu. Venčali smo se kad je bio u zatvoru, da bih mogla da mu dolazim u posete”.
Njen automobil je u to vreme često obijan.
“Policiji verovatno nije odgovaralo što sam mnogo čačkala, pa su mi često dolazili kući. Zato sada imam malo fotografija iz tog perioda jer su mi sve nosili. Čak kažu da je jedno vreme bilo lakše da prate mene jednu jer se znalo da ko kod od njih dođe iz inostranstva – prvo svrate kod mene. Prateći mene jednu, pratili su sve njih”.
Saša je bila u vezi i sa Veskom Vukotićem, koji je, podsećamo, označen kao izvršilac prvog mafijaškog ubistva u Beogradu u klubu “Nana”, u martu 1990, kad je likvidiran Andrija Lakonić.
Saša i Vesko družili su se sa Darkom Ašaninom i Slavkom Mijovićem i često su bili ili u Arkanovoj poslastičarnici ili kod Mije u Paladijumu. To su bila dva mesta koja su smatrana “crnogorskim ambasadama” u Beogradu, gde su se žestoki momci okupljali i nekad kockali.
“Moji žestoki prijatelji su imali svako svoju sferu rada. Dok se nisu sudarali, to je bilo dobro”, kaže Saša.
Ljubu Zemunca nikada nije srela, ali on joj je bio, kako kaže, najveći idol. Iako je bila dete kad je poginuo, pobegla je iz škole da bi mu otišla na sahranu. I danas mu odlazi na grob.
“Svi oni zajedno imali su više srca od ostalih, hrabrosti da žive takav život. Bili su rođeni za to vreme, sigurna sam da se u ovom ne bi snašli”.
Nakon svega toga, kad je sahranila i poslednjeg prijatelja, živela je u Grčkoj i Parizu. Po povratku, radila je u Urgentnom centru, na neurohirurgiji.
“Taman sam se malo oporavila i onda sam počela da radim na mestu gde je mnogo njih umrlo. Brzo sam napustila Urgentni jer sam imala previše smrti za ovaj jedan život, to je bilo teško za preživeti”.
I dalje živi u Zemunu, tamo gde je sve i počelo. Tamo gde je doživela najveću sreću i najveće tragedije. Iako kaže da je devedesete ostavila iza sebe i da joj deluju kao neki prošli život, vidim joj u očima da ne prođe dan da se ne seti svojih prijatelja.
(Kurir.rs/Telegraf.rs)
