Ono što sam dobila, potpuna je suprotnost”, stoji u ispovesti majke koja je pod pseudonimom Dženi opisala svoju muku za Redbook. Prenosimo vam deo njene ispovesti.
Kad bi se Sofi popela na vrh tobogana, počela bi plakati i tražila da je spasemo. Nije imala prijatelje. Život se činio težak za nju, svakog dana bi mi pomalo slomila srce, verovatno razumete da sam osećala krivicu jer mi se gadi sopstveno dete. Nisam osećala vezu sa njom. Osetila sam razočaranje. Vodili smo je i na testove ali pokazali su da nije autistična. Moj muž je sve to vreme imao odličan odnos sa njom.
Možda sam čak i neko vreme mislila da mi nedostaje majčinskog instinkta, ali kad se moja druga ćerka rodila, oborila me preplavljujuća majčinska ljubav. Lila je bila tačno ono dete o kojem sam maštala. Jaka i zdrava s prodornim pogledom.
Jela je energično i smijala se vrlo lako. Rano je progovorila, a s nekom jednostavnošću je i stvarala prijateljstva s kim god se upoznala. Kad bih je zagrlila, ona bi mi uzvratila, a ja sam mogla osjetiti moje srce i njezino srce kako kucaju kao jedno.
Istina je da sam i ja sama, kao i većina mojih rođaka, sitne građe, ali je Sofi bila sitna i izvan te dimenzije, bila je slaba, mršava i bleda. Suprotnosti između Lile i Sophie ubrzo su prešle okvire fizičkog.
Došla sam do tačke kad sam počela gledati svaki Sofin potez kroz objektiv neuspeha. Na rođendanskoj zabavi samo se odšetala od druge dece koja su igrala grupnu igru. Tad sam rekla: “Evo je opet, ponaša se asocijalno!”, ali druga mama mi je tad rekla: “Sofi radi nešto svoje, nije je briga za glupu igru. Pametna je ona cura”. I ja sam se iznenadila, ali zato jer sama nikad nisam videla svoje dete na takav način.
Odvratno sam se ponašala prema njoj. Nazvala sam psihologa i umesto da njoj postavi dijagnozu rekla je da je problem u meni. Imam osetljivo dete.
Shvatila sam da sam htela tri nemoguće stvari, da je Sophie jača (hipersenzitivna je), da bude otvorenija (stidljiva je) i da bude kul (Sofi i danas najviše voli mačiće i anđele).
Sofi je proslavila sedmi rođendan a neverovatno otkriće uznemirilo je našu porodicu. Na sugestiju našeg pedijatra, koji je bio zabrinut za njen spori rast, Sofi je prošla neke testove i utvrđeno je kako joj nedostaje hormona rasta u organizmu što je usporilo njen razvoj od samog rođenja.
Iako joj je bilo 7 godina, ona je svojim mentalnim i fizičkim razvojem bila nekoliko godina iza svojih vršnjaka. To nije bila dijagnoza koju sam očekivala, ali imala je smisla.
Nedostatak hormona rasta objasnio je sva njena neobična stanja – od loših raspoloženja, anksioznog ponašanja, poteškoća u komunikaciji do nedostatka apetita. Moja prva reakcija bila je olakšanje – dijagnoza! Zatim osećaj griže savesti.
Sve to vreme, moja Sofi se mučila. Suočavala se s velikim izazovima svaki dan i to bez majke koja bi trebalo da veruje u nju. Što je još gore, ja sam joj zamerala što me razočarala. Odmah sam zažalila što sam ono pričala tokom godina.
Bila sam sve nežnija. Danas ona ima 9 godina i terapija hormonima dala je jako dobre rezultate. Sofi je danas u gimnastičarskom klubu, rastura testove u školi, odlazi kod druge dece i obožava da skida pesme na svoj Ajpod.
Gleda me u oči i odgovara na pitanja. Prilično sam sigurna da je sad srećna većinu vremena. Znam da sam napravila mnogo štete svojoj porodici i svojoj ćerki.
Nadam se da mi to neće zamerati jednog dana i da šteta koju sam napravila nije nepopravljiva”, napisala je majka.
Suprug ove žene kaže kako smatra da je ona dobar roditelj.
“Postoji ogromna lista stvari koje ti niko ne kaže kad dobiješ decu. Jedna od njih je i ta da će te tvoje dete naučiti kako da budeš dobar roditelj, ako si ga voljan poslušati. I ja znam da ona sluša našu decu, zato jer svaki put kad Sofi ima neku dobru vest ili neki problem ili je povređena, prvo traži svoju mamu”, napisao je otac Sofi izvor: 24sata.rs
