“Na moju izjavu da nemam i ne želim mobilni telefon ljudi uglavnom reaguju podignutim obrvama, smehom ili uzdisanjem,” piše Megi Mej Etridž, majka četvoro dece i honorarni pisac, za Vašingon post. “Okružena sam roditeljima iz predgrađa sa sjajnim spravicama u rukama i znam koliko čudno deluje to što ja ne odustajem od svoje isključenosti,” dodaje ona.
Do pre nekoliko godina, i ona je bila jedan od tih roditelja sa sjajnim spravicama u rukama, visila je na Fejsbuku i Tviteru dok bi čekala decu ispred škole, slikala decu i pravila selfije… Međutim, posle nekog vremena počelo je da je nervira to što je mobilni telefon sveprisutan u njenom životu i što svi očekuju da uvek bude dostupna i odmah im odgovori na svako pitanje i svaku poruku. “Shvatila sam da je imati četvoro dece, muža i posao više nego dovoljno zahtevno za mene i počela sam na mobilni telefon da gledam kao na svog neprijatelja,” objašnjava ona.
Počela da zaboravlja telefon kod kuće, u kolima, ili da dozvoljava da mu se isprazni baterija. Uskoro je shvatila da je u pitanju njena podsvest koja se bunila protiv ove spravice. Naročito joj je smetalo što se telefon neprestano isprečavao između nje i dece, kao da nije bilo dovoljno drugih ometajućih faktora u današnjem svetu.
“Svaki dan ima ograničen broj sati. Pokušavam da se izborim za vreme za spavanje, za vežbanje, da budem dovoljno sa mužem kako nam brak ne bi propao, da radim, meditiram kako ne bih poludela, da jedem kako treba. To su moji prioriteti – osim majčinstva. Sve to ugrožavaju neprestani zvučni signali poruka, stalno pravljenje fotografija i odgovaranje na pozive,” objašnjava ona, dodajući da je, dok je koristila mobilni, bila razvila pavlovljevsku reakciju na zvuk telefona pa je neprestano bila u stanju blage napetosti.
Nakon što je prestala da koristi mobilni telefon, odmah se osetila slobodnijom. Ukoliko je nužno, na kratko pozajmi telefon svoga muža ili svoje četrnaestogodišnje ćerke, ali ne koristi društvene mreže.
“Shvatam da danas nemati mobilni telefon skoro da deluje neodgovorno, i neki ljudi upravo to misle o meni. Ali upravo taj utisak neophodnosti čini da završite sa telefonom u ruci mnogo češće nego što je nužno. Kako da ne proverite da li je stigao neki važan mejl od šefa? Kako da odete do prodavnice na sat vremena znajući da vašoj deci može nešto da se desi a da ne mogu da vas pozovu? Osećaj prinude i napetosti je za mene mračna strana tehnologije. Mada su rađene studije na tu temu i tek će ih biti, meni ne treba studija da bih znala da je mobilni telefon postao još jedna prepreka između moje dece i mene, da je u život uneo gomilu sitnih nužnosti koje su suprotne od onoga čemu stremim. A stremim miru, prisutnosti, stvaranju uspomena u sopstvenoj glavi a ne na mreži, roditeljstvu sa slobodnim rukama i uključenim svim čulima,” zaključuje ona, pišu detinjarije.com
“Možda ću jednog dana opet poželeti da imam mobilni telefon. Za sada sam sasvim zadovoljna što sam jedna mama čudakinja koja ga nema.”
