Oni koji su “preležali” koronu znaju sa kakvom su se bolesti borili. Iako je rečeno da deca ređe oboljevaju od korona virusa, ispostavilo se da postoji mali broj dece koja razvije simptome i kod kojih dolazi do ozbiljnih komplikacija.
“Ja sam videla na njoj da se ona gasi. Svakim minutom se stanje pogoršava, a ti joj ne možeš pomoći. Temperatura je išla do 40,2. Ona je mene u jednom trenutku pitala hoće li preživeti to. Ja sam se počela tresti nisam znala što da radim”, govori Tena Bosek za dnevnik.hr
Bio je to sasvim običan dan. Zapravo, trebao je biti. Temperatura koju je Ema navečer dobila, do jutra će uz tabletu pasti računala je mama Tena.
“Ema je bila zdravo dete do tad. Nikad nije imala nikakve bolesti, osim dečijih viroza. Čak nije imala ni gripu, nikad do tada nije pila antibiotik”, dodaje Tena.Mimoišla ju je čak i korona koju su mesec i po dana ranije dobili svi u porodici. Deda je završio i s upalom pluća, ali Ema je, mislili su, kao i većina dece očigledno otpornija na koronavirus.
No temperatura nije odlazila ni nakon nekoliko tableta za snižavanje. Doktorka ih šalje na testiranje, za svaki slučaj, kaže.
“Dok smo čekali nalaz, njoj se počelo pogoršavati. Temperatura je samo krenula rasti, njoj se vrat ukočio, nije se mogla okretati po krevetu, nije mogla spavati, ona je jecala od bolova”, nastavlja mama Bosek.
Nalaz na COVID došao je negativan, ali Emino stanje postajalo je sve gore. Bolovi u stomaku, proliv, malaksalost.
“Jako me bolela glava, nisam mogla da ustanem“, kaže Ema.
Ema je bila u bunilu, a Tena tih noći kaže uopšte nije spavala. Na zaraznoj su posumnjali na streptokok, dali antibiotike i poslali ih kući, ali Emi je iz sata u sat postajalo sve gore i gore.
“Ja se tog dana uopšte ne sećam da je postojao”
“Ti su simptomi samo izbijali iz nje, do kraja dok nije krenuo osip. Prvo je po dlanovima krenuo, onda smo primetili da su uši postale ljubičaste. Onda smo ju odvezli na zaraznu i tamo se njoj opet počelo pogoršavati. Osip je izbijao oko očiju, usta, nije mogla hodati jer je bila slaba i doktor je odmah rekao da ona mora ostati na lečenju “, kaže Tena.
“Uspavali su me, ali ja se uopšte toga dana ne sećam”, govori Ema.
Tena ga kaže, dok je živa neće zaboraviti. Nakon što je Ema prvu noć provela sama na zagrebačkoj zaraznoj, mama je jedva dočekala jutro da je vidi.
Najduži trenuci u životu
“Rekli su mi da rade nešto. I ja nisam znala šta joj rade, ja sam sedila u tom hodniku i čekala, samo sam se navirila u jednom trenu i videla sam nekoliko doktora stažista kako idu u njenu sobu i tu je krenula panika”, kaže Bosek.
Trenuci u kojima je čekala na doktora koji će joj objasniti što se događa, bili su kaže najduži i najteži u životu.
“Kad je doktorka počela da spominje nizak pritisak, dopamin za dizanje pritiska, sepsa, uvođenje centralnog katetera ja nisam znala u kakvom stanju ću je zateći kad dođem u sobu”, nastavlja majka.
Je li živa? Hoće li preživeti? Što se uopšte događa i kako je ovo moguće?!
Pitanja i strepnje za dete koje je samo par dana ranije bilo savršeno zdravo.
Scene iz bolničke sobe mama će pamtiti do kraja života
“Ulazim unutra, ona spava, ali su joj oči otvorene. Ta scena mi se urezala i sad je imam u glavi. Ona je prikopčana na sve aparate, zavezana, ako se probudi da ne bi počupala. Ti zvukovi s tih aparata, medicinska sestra kod nje, a ona s otvorenim očima. Do kraja života ću imati to u glavi”, opisuje mama Tena.
160 kilometara dalje, na pedijatriji riječke Kantride jedna je mama proživljavala istu noćnu moru.
Par dana pre Petar je bio zdravo dete
“Uhvatila sam ga za ruku i razmišljala sam ako ga izgubim, kako ću se vratiti kući bez deteta? Šta ću reći njegovom bratu, kako ću jednostavno doći kući i jesam li mogla nešto uraditi, a da se to ne dogodi?”, kaže mama Jasminka Kalčić.
Od toga trenutka ona više nije mogla ništa. Sve je bilo na doktorima i na njenom Petru. Da se izbori sam. Protiv koga, kojeg neprijatelja i koje bolesti ni Jasminka baš kao ni Tena u tom trenutku nisu znale. Jer i Petar je kao i Tenina Ema, par dana ranije bio sasvim zdravo dete.
“Ja sam se probudila usred noći i digla sam se i otišla sam u njihovu sobu. I čula sam taj zvuk plitkog i brzog disanja, što je imao i posle sve te dane. I onda sam došla do njega i popipala sam ga i osetila sam onu vrućinu, veliku vrućinu, ogromnu vrućinu. Kao da mu lice gori”, priseća se Jasminka.
Tako je sve krenulo, priča Jasminka, inače novinarka koja od početka prati situaciju s pandemijom. Prenela ga je kod sebe u krevet, a toplomer je pokazao brojku od koje je Jasminka protrnula.
Celo vreme Jasminka je znala da nešto nije u redu
“Šta je to? Šta je to?! Šta je to!??! To sam pomislila. I nisam znala, mislim 40 temperatura odjednom”, govori Kalčić.
Noć je prošla u snižavanju temperature, tuširanju, uz tablete. Stanje bi se kratko popravilo, ali temperatura bi se brzo vratila. I to visoka.
“Izbacio je dušu iz sebe”, kaže Jasminka. On, dete koje inače retko povraća. I dalje gori, trese se, slab je.
Nešto nije u redu, osećaj je koji je Jasminku pratio od samog početka. Baš kao i jedno pitanje – da nije COVID? Petrova razrednica je bila pozitivna, ali to je bilo pre mesec i po dana. Niko u razredu nije imao simptome pa ni Petar. Testirali su ga.
“Zovu, test je negativan. Dobila sam ispis. U jednu ruku bila sam srećna, u drugu ruku bila sam zabrinuta zato što njegovi simptomi su postajali sve gori, to crvenilo se širilo po licu, po vratu, po leđima već, po stomaku, po nogama. Tabani su mu bili svi krvavi. Krvavi, kao vaš mikrofon crvene boje. Te rukice su bile već sve istačkane”, priseća se mama Jasminka.”Mama, boli me srce, molim te daj mi da dišem”
U pulskoj bolnici lutaju, sumnjaju na streptokoke, daju antibiotik i teše. Sve će biti u redu, idite kući, nije COVID, proći će uz antibiotik. No ona nije bila mirna. Nešto nije u redu, jednostavno je znala.
“I u petak ujutro me on oko 10 sati pita: ‘Mama šta se tu nalazi’. Ja sam rekla: ‘Srce, zašto?’. ‘Mama, boli me srce, molim te daj mi da dišem’. I mene je tu preseklo, kada vas vaše dete pita da mu date nešto da diše, ja sam znala da nemam pravo više biti s tim detetom kući i čekati da antibiotik tri dana, 72 sata počne delovati. Gotovo je“, ispričala je Kalčić koja je zatim jurila, kaže, kao nikada u životu. Starom cestom do Rijeke i pedijatrije na Kantridi. Primili su ih odmah. Petar je bio loše.
“On je, izgleda, imao strašno nizak pritisak da oni nisu mogli verovati da je to dete uopšte živo”, kaže Jasminka i dodaje: “On je već bio krvav kao kada biste ga golog svukli i bacili u koprive i izvadili napolje. Nije bilo mesta na njemu, čak i oči. Ovo više nije bilo belo, nego su bile tamno, tamno crvene. Jezik, on je bio sav krvav”.
I u 160 kilometara udaljenoj Rijeci Jasminka je gledala isti prizor kao i Tena na zagrebačkog Zaraznoj. Doktori oko kreveta u kojem leži ono najvrednije što ti je život dao. Tvoje dete. I milion pitanja.
Doktori u Rijeci nisu bili sigurni šta je
“Kada je bio taj lekarski konzilijum nad njime, kaže možda je meningitis, možda Kvasaki, možda je S. Džonson, možda je adenovirus, možda entereovirus, onda ja kao novinarka, jer se ne mogu isključiti da sam novinarka, to sam sve poslije guglala”, kaže Kalčić.
Sve jedna dijagnoza gora od druge, kaže Jasminka, ali lekari u Rijeci nisu bili sigurni šta je. Ovo im je prvi ovakav slučaj. Nešto nije u redu, sigurna je. Da ipak nije COVID, pitanje je koje joj je kao majci, ali pre svega novinarki celo vreme visilo u vazduhu.
“Ne mogu reći da mi ranije takve bolesnike nismo videli. Ali ih se u ovih 30 godina koliko radim, ja mogu setiti nekoliko”, kaže doktor Goran Tešović.
Dok se snimao prilog bilo ih je troje na tom spratu, kaže. To je to novo normalno, da u svega osam meseci imaš više takve dece nego kroz celu i bogatu karijeru intenziviste.
“Klinička slika kod nekih može biti brutalna”
U Hrvatskoj ih je do sada ukupno 40-ak. Od toga polovina su na ovom od
odjelu lečili profesor Tešović i njegov tim. Za slučaj jedanaestogodišnjaka koji je nažalost preminuo čula je cela zemlja.
“Klinička slika kod nekih može biti brutalna, vrlo intenzivna i klinički se dete pogoršalo za nekoliko sati”, kaže Tešović.Od potpuno zdravog detea do borbe za život. Do toga može dovesti MIS-c ili multisistemski upalni sindrom koji svojim simptomima i sličnošću nekim bolestima poput Kavasaki sindromu neretko zbunjuje lekare i navodi ih na krive dijagnoze.
“Ti bolovi mogu mogu biti tako jako izraženi da dete može završiti i u hirurškoj sali. Dakle na hitnoj operaciji što se i dogodilo kod naša dva bolesnika”, rekao je doktor te dodao kako se to dogodilo jer su bolovi imitirali upalu slepog creva.
Javlja se kod dece predškolskog i školskog uzrasta. Najčešće počinje naglo, izrazito visokom temperaturom. Kompleksan i još uvek nedovoljno poznat, no u jedno kaže profesor Tešović više nema sumnje.
“Ovaj sindrom koji sad viđamo ipak prvenstveno treba povezivati s pandemijom uzrokovanom novim koronavirusom”, istaknuo je Tešović.
Majčina intuicija i upornost
Jasminkin Petar bio je negativan na COVID testu i to dva puta. Upravo zbog toga test na antitela kojim bi se utvrdilo je li ipak prebolela COVID, nisu radili. Ali on je razvio MIS-c. Dijagnoza do koje su došli i zbog njene upornosti, glasića koji joj je celo vreme govorio da nešto nije u redu.
“Nakon mog trećeg insistiranja, kad sam rekla da imam prijateljicu u Londonu, koja je infektolog i koja radi u COVID timu, koja se u prvom talasu susrela s puno dece i da je to taj sindrom i rekla sam: ‘Molim vas kao boga, napravite mu taj test. Ajmo ga napraviti'”, kaže Kalčić.
Zna da je bila dosadna, ali ne žali. Zahvalna je doktorima što su je na kraju ipak poslušali.
“Test na antitela je pozitivan, vaš dete je otprilike pre 4 nedelje asimptomatski prebolelo COVID. I eto to je bilo to, tada smo saznali dijagnozu”, kazala je Jasminka.
Emu COVID očigledno nije zaobišao onda kada ga je imala cela njena porodica. Zaobišli su je samo simptomi, ali mesec i po kasnije njeno je telo imalo preteranu imunološku reakciju i razvilo MIS-c.
Sindrom zbog kojeg je šest dana provela na intenzivnoj i osetila strah koji ni jedno dete ne bi trebalo. Nikada.
“Najviše me bilo strah da li ću uopšte preživeti”, kaže Ema.
“Samo se bojim nakon ovog iskustva nečega što je prošla, bilo kakva bolest, bilo kakva viroza prehlada može, uticati na nju i njen organizam”, strahuje mama Tena.
Petar je zaradio upalu srčane ovojnice. I on i Ema moraju se paziti, izbegavati fizičke napore, ići na redovne kontrole idućih godinu dana,prenosi Stil
Može li im se sve ovo opet dogoditi, dotkori ne znaju.
“Ja ne mogu kriviti lekare zato što su se, i sa celim svojim iskustvom, susreli sa nečim što je nepoznato. Razumete? Ne mogu kriviti lekare, oni su jedini ti koji mogu pomoći i detetu i vama i meni i svima”, zaključuje mama Jasminka.
Mesta za paniku, kaže profesor Tešović, nema, piše dnevnik.hr
