Naravno, kao i svaka trudnica, slušala sam svakakvih prica i, pošto sam veliki tremaroš, baš sam se plašila porođaja. Prva beba – idemo u nepoznato.
Ponedeljak, idemo na kontrolu, pregurali smo termin, naš doktor kaže nije jos vrijeme. U utorak opet isto, i tako do petka. Zovemo ujutru doktora i on nam saopštava da u subotu uveče moram doći da mi stavi gel, jer mi je plodova voda zelena i moja djevojcica mora napolje.
Ja, naravno, odmah u paniku, kako to bez prirodnih bolova… Muž me smiruje da ne srljam pred rudu kao i uvijek, ima još do subote uveče. A bio je i u pravu.
Petak, 19. jul, počinju bolovi u 20:30h, nisam sigurna, ali mislim da su kontrakcije. U 21:45h zovem doktora, kaže mi da ne umišljam opet, kukam već da me stomak boli 10 dana… Okej, umišljam, završavamo razgovor. Kroz 5 minuta on mene zove i pita me na koliko su mi kontrakcije – ja umislila na 3, 4 minuta, on kaže da je nemoguće, da mjerim i čujemo se u 23 h.
Zove me, kontrakcije na 40, 50 sekundi. Odmah za bolnicu, babica me čeka. Ulazimo da mi radi CTG i stiže doktor, kaze da to nije ništa, a ja umirem od bolova.. Pregleda me i ne može da vjeruje da sam 7 i po prstiju otvorena, a čitavu sedmicu bila prst i po.
Dobro, to je to, idemo u salu da me porodi. Muz izgubljen pita doktora šta on da radi, doktor se smeje, pa uzima broj da mu javi kad bude sve gotovo. Kaže brzo ćemo mi… Pa tako i bi – moja djevojcica se rodi za 50 minuta i, hvala Bogu, bilo je sve kako treba. U 01:05h ugledah svog malog anđela.
Zato, drage buduće mame, ne slušajte svakakve priče, jer svaki porođaj je drugačiji, prenosi yumama
