Kad me je urednica iz VICE Srbija pozvala da napišem ovaj tekst, bila sam oduševljena zadatkom. Iz nekog razloga sam mislila da priča o 34-godišnjoj zaposlenoj ženi koja samu sebe izdržava, a često odlazi kod roditelja u drugi grad, u sebi sigurno ima nečeg univerzalnog. Što sam više razmišljala, bilo mi je jasnije da nemam pojma koliko će ljudi u njoj prepoznati sebe. Ali, ipak ću je ispričati.
Najčešći razlog zbog kog idem „kod mame i tate” je zdravstvene prirode. Ne, ne idem da mi kuvaju čaj i supu. O svojim zdravstvenim problemima pisala sam za VICE više puta, pa nema potrebe da ponavljam kako izgleda lečiti se od depresije u Srbiji. Ono što nikad nisam pomenula jesu moja grozomorna iskustva sa tim lečenjem u Beogradu. Ne želim nikoga da plašim, uverena sam da prosto nisam imala sreće sa lekarima. Manji grad ti daje mogućnosti da se podrobnije raspitaš o psihijatrima i odeš kod najboljeg, koji je uz to još i jeftiniji od najgoreg u Beogradu. U tom smislu sam imala sreće koliko sam teška. I ne, nisam tako depresivna nikad trčala u Kragujevac da se zavučem mami pod suknju jer se osećam grozno. Izvodila sam svakojake mentalne gimnastike da prikrijem sve simptome, obavestila sam porodicu o svojoj dijagnozi, ali nikad nisam dozvolila da me vide u najgorem izdanju.
Moji odlasci „kući” postali su češći kad sam zakoračila u odrasli život.
Zašto? Zato što čvrsto verujem da do nekog uzrasta roditelji treba da brinu o deci, a posle toga, red je da im se skinemo s vrata. Moji roditelji (a verovatno i mnogi drugi roditelji) sa ovim se ne bi složili. Znate već kako ide: „Ti si moje dete i ja ću uvek da brinem za tebe.” Da, znam da hoćeš, ali samo onoliko koliko te priroda uslovljava, ne moram ja dodatno da ti tovarim brigu na vrat. Ne znam, jebiga, odavno smatram da si odrastao onog trenutka kad shvatiš da su mama i tata samo ljudska bića, koja se trude da žive najbolje što umeju, ali, kao i svi drugi, imaju svoje slabosti i muke.
Kad bolje razmislim, za vreme studija sam u Kragujevac išla ređe nego sad. Išla sam koliko i sva druga studentarija – kad mi ponestane para ili čistih gaća. Moji odlasci „kući” postali su češći kad sam zakoračila u odrasli život: kad sam počela da radim, sama plaćam kiriju i račune, izdržavam se i preživljavam. U profil prekarnog radnika uklapam se toliko da mi je već muka kad čujem reč „prekarijat”. Kakve to ima veze sa mojim odlascima kod roditelja? Pa, ima, jer je glavna odlika naših prekarnih života – neizvesnost. U ovom životu koji sam odabrala da živim nije izvesno ni da ću ujutru kad dođem na posao sopstvenu firmu zateći tamo gde je juče bila.
O stalnom prebrojavanju koliko još dana do kirije i osećaju da otvaraš vrata pakla svaki put kad otključaš poštansko sanduče, ne moram da pričam. Nije mi najgore i koliko god da je jebeno, ipak držim glavu iznad vode. Nije fer da ja kukam u vreme kad drugima voda već stiže do nosa. Ali, neizvesnost. To je ono što ti noću ne da da zaspiš i zbog čega se ujutru budiš u znoju. To je ono zbog čega baba, posleratno dete odraslo u eri obnove i izgradnje, ne razume kako se još nisi udala i rodila decu, ne shvata zašto tvoja sestra, diplomirana fizičarka, radi u kafiću za bakšiš, a rođak, umesto da upiše fakultet, ide u Slovačku da fizikališe…
Neizvesnost je razlog zašto bar jednom mesečno odem kod roditelja.
Neizvesnost je ono što me je u jednom trenutku slomilo. Mogla sam o tome da ćutim i da se stidim, ali sam odabrala da pričam kad sam shvatila da ista ta neizvesnost lomi gotovo sve i svakog oko mene. Neizvesnost je razlog zašto bar jednom mesečno odem kod roditelja. To je moj način da je pauziram: da malo budem negde odakle me niko neće izbaciti jer je rešio da prestane sa izdavanjem; da ukradem od života nekoliko dana privida da ne moram da brinem sama o svemu; da se odmorim od stvari koje su banalne, ali svakodnevno kidaju živce, kao na primer to da, ako crkne sijalica, ne moram, sa svojih 157 cm visine da se verem po nameštaju ili zovem nekog da je zameni… Znam da ovo nekome može da zvuči kao glupost, ali „sigurna kuća” je neprocenjiva kad se mentalno raspadneš.
Ipak, u ovim godinama, odlazak kod roditelja odavno više ne znači bežanje na mesto gde će da te cuckaju i nunaju. Mislim, bilo bi kretenski da je tako. Ne brinu samo roditelji za decu, brinu i deca za roditelje. Upadam im tamo kad se razbole, kad provalim da kriju kako ćale već tri nedelje ide sa štapom jer mu je „nešto s kolenom”, a baba iznenada dobije recept za neki lek koji je zamena za insulinske injekcije iako nije dijabetičarka. Kad vidim da majka, takođe prekarna radnica koja je s 50 i kusur ušla u poduhvat pokretanja svog posla počne da šaltuje, jer kuća, dvorište, kuvanje, čišćenje, firma…
Rad od kuće je potpuni pakao, to sam naučila otkako je ona u tome. Ne ideš nigde, ne znaš kad ti je radno vreme, obavljaš poslovne razgovore dok mešaš ručak… Moj posao je takav da (najčešće) mogu da ga radim i sa Marsa. Nije mi problem da trčkaram od kompa do šporeta i nazad. Ako keva može stalno, mogu i ja ponekad.
Mada, kad sam već iskrena, priznajem i da, kad naiđu ili vidim da nailaze „mršavi” meseci, idem u Kragujevac da bih smanjila beogradski račun za struju.
Ne želim ni da se foliram da smo neka idealna porodica, jer nijedna nije. Svađamo se, još kako se svađamo. Kad se posvađamo, pitam se koj sam moj uopšte i dolazila. Govorim sebi kako ja ne živim tu i kako su to njihovi problemi, a ja imam svoje. Međutim, stvarno nemam pojma oko čega se svađamo. Znam sigurno da se oko para ne svađamo nikad, što je prilično čudno za ljude koji su svi odreda odabrali da rade stresne, a slabo plaćenje poslove. Mada, kad sam već iskrena, priznajem i da, kad naiđu ili vidim da nailaze „mršavi” meseci, idem u Kragujevac da bih smanjila beogradski račun za struju.
Pre sedam-osam godina, moja plata je bila toliko mala, da je mogla da zalegne isključivo za kiriju. Plaćala sam taj glupavi stan u Beogradu samo da ne bih morala da tražim drugi kad dođu bolji dani. Pola godine sam provela u isključivo u Kragujevcu i, jebiga, potpuno sam izludela. Što zbog već stečene navike da živim sama, što zbog straha da ću ostati bez posla, pa ću morati da se zaposlim u kineskoj prodavnici u Kragujevcu. Nemam ništa protiv kineskih prodavnica, nego, u Kragujevcu ih ima natprosečno mnogo (4 kineska tržna centra, bre), pa je to najizglednija karijera. Mislim da sam tad „zapatila” napade panike.
Uprkos svojim čestim dolascima kod roditelja, ja svoj samački (jebote, kako gadna reč) život volim. I da, kao i svi drugi koji su nekad davno otišli od kuće, zbunjena sam kad me roditelji pitaju gde idem i kad ću da se vratim. E tu dolazimo do kvake 22 i glavnog razloga zašto idem u Kragujevac i zašto, dok sam tamo, iz kuće skoro da i ne izlazim. Ne, nije zato što me mama i tata ne puštaju napolje.
Petnaest godina u Beogradu živim po studentskim domovima i iznajmljenim garsonjerama. To je OK varijanta dok ne dođeš „u neke godine”, a ja ih imam 34. Toliko sam se puta selila da sam vrlo moguće rekorderka u broju kupljenih četki za klozet, lavora i onih plastičnih čuda za ceđenje sudova. Umorna sam, jebote. U prethodnom stanu se nikad nisam ni raspakovala do kraja. Kad mi je gazda saopštio da mu dolazi rođak na studije i da moram da se pokupim za 10 dana, u kutije, torbe i kese sam vratila samo najnužnije. Ostalo nikad nisam ni povadila. U ovom sad sam se ipak raspakovala, da ne bih živela ko stoka.
Ali u tome i jeste kvaka: u Kragujevcu nisam u garsonjeri i ne moram da biram da li ću imati prozore ili veš mašinu. U Kragujevcu sam u pravoj kući za porodicu, sa sve dva kera i mačkom, sa svim kućnim aparatima i uvek ima kafe i toalet papira (svako ko živi sam razume užas kad se zajebeš pa zaboraviš da kupiš jedno od ova dva). U Kragujevcu ima i trem i bašta i ruže i travnjak. Kad pobegnem tamo, zabodem se na taj trem, mirišem te ruže, blejim u tu travu i pomislim: jebote, mogla bih ovako do kraja života. A onda neko od ukućana dođe da me nešto pita.
Piše: Jovana Gligorijević
Izvor: VICE Srbija/Lola
