Kakvo ti je rodilište, takva ti je država

U pitanju je porod.

Iako, nije tu samo porod kao čin u pitanju.

Puno toga je iza toga.

Nivo razvijenosti neke države mnogi procenjuju na temelju standarda, pa pitaju ljude koji žive ‘napolju’ kolike su im plate, koliko šta košta, koliko koštaju cigarete, benzin. Neki pitaju kakve su ceste, pa na temelju toga donose zaključke o toj nekoj državi. Nekima je važan odnos prema okolišu, nekima zakoni…

A mene zanima kakvo je stanje u rodilištu.

Svaka čast i fensi autocestama i standardu i dobrim, redovnim i sigurnim platama i odvajanju otpada i zaštiti šuma. Mene zanima kakva je situacija tamo gde se život rađa, tamo gde počinje priča, tamo gde dođe taj neko i ta neka koja će kasnije da vozi po toj cesti, zarađuje tu platu i čuva te šume.

Kakvo ti je rodilište, takva ti je država.

Pitala sam mnoge žene s naših prostora da podele svoja iskustva s poroda. Ima tu svega. I u njihovim iskustvima se iščitava sav jad, beda, siromaštvo pre svega ljudskosti, a zatim i ona materijalna. One porođene na našim prostorima svoja iskustva nazivaju jezivima, ‘ne ponovilo se’, ‘imam traume još uvek’, ‘rodila bih još jedno, ali se bojim’. One zadovoljne porodom ovde su – manjina. One porođene ‘tamo negde napolju’ po nemačkama, švedskama i italijama imaju iskustva koja su im važna, rado ih se sećaju, rado ih prepričavaju, nisu nikakve traume.

Sav sjaj, ali i beda jedne države ogleda se upravo u toj prostoriji – u kojoj žena rađa.

Jedna se porađala u Švedskoj. Osim sve moguće podrške i titranja koje je dobila, kad se porodila, medicinska sestra je njoj i partneru u sobu donela ručak, šampanjac, čestitku i – zastavicu države. Kakav potez! Kakav čin! Tako se poštuje žena! Tako se poštuje ta žena koja donosi život! Tako se poštuje život! Tako se dočekuje budući porezni obveznik!

Druga, takođe porođena u Švedskoj, u državnoj bolnici, kaže: “U Bosni sam imala osjećaj straha i strepnju kako će sve da se završi. U Švedskoj nisam imala taj osjećaj, nisam imala strah. Tu sam se osjećala kao nešto najvrednije na svijetu, jer donosim novi život. Valjda kad je osoblje ljubazno –  i osjećaj je bolji i misli su sve na pozitivne stvari usmjerene. U Bosni muž kad je pitao da li može ući da me vidi samo na minut, drsko su mu odgovorili ‘ovo je rađaona, ovo nije hotel, pa da možeš da gledaš tuđe žene’. Međutim, dostavljač pizze je mogao da uđe bez problema.”

U Bosni i Hercegovini ženama koje se porađaju medicinsko osoblje veže noge za porođajni stol.

Da, dobro ste pročitale. U 21. veku dok tip skače ‘s ruba svemira’, u BiH ženu vežu dok se porađa. I ubede je da je to za njeno dobro. Jer žena je opasna kad se porađa, ona grize, hiserična je (a niko se ne zapita zašto se žena tako ponaša, ako se i ponaša, zašto se ne oseća sigurno i poštovano, zašto nije smirenija – to nikog ne zanima), trza, baca se okolo, pa da ne bi povredila bebu, moraju da je vežu, naravno, dok je okružena nepoznatim ljudima koji joj se ni ne predstave, neonka joj upire u oči i – leži na leđima.

Leži na leđima.

Leži-na-leđima.

LEŽI NA LEĐIMA.

Dok je, dakle, u položaju koji je, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, najneprikladniji položaj za rađanje deteta, položaju koji isključivo i samo olakšava posao osoblju, a ne ženi koja se porađa.

Jebote, pa ni ne seremo na leđima!

Probajte obaviti veliku nuždu dok ste na leđima, pa javite utiske.

Čista fizika, 6. razred osnovne škole, Njutn, gravitacija, pala-jabuka-s-drveta. GRA-VI-TA-CI-JA.

O praksi vezivanja nogu za porođajni stol poslan je e-mail s upitom 12. marta 2018. Univerzitetskom kliničkom centru Republike Srpske, ali do trenutka objavljivanja ovog teksta odgovor nije stigao.

U bolnicama u BiH postoje ti neki bazeni i te neke lopte i ti neki prilagođeni stolovi za porođaj u čučnju i/ili klečećem položaju, ali kad kažeš da želiš na to, onda kažu da ne može ili ti daju lažnu nadu, pa kažu da možeš, ali kad dođe taj trenutak, onda iznenada bazen nije napunjen i nema se vremena. Neko je, znači, odradio jedan deo posla, neko (porezni obveznici i obveznice BiH?) je platio tu neku opremu, ali ona se ne koristi. Zna li taj koji je to pokrenuo – zašto se ta oprema ne koristi? Dolazi li ta informacija do tog nekog?

Znate li da se žene u bh. bolnicama pregledavaju vaginalno bez da ih pitaju to? Znate li da neke žene nakon što kažu da im je vaginalni pregled nelagodan – dobiju objašnjenje od med. sestre da ‘doktor je jači čovek, ima jače prste, smiri se’? Znate li da osoblje u rađaoni ženu koja se porađa zove ‘mamice’?

Znate li da se u našim (moje su i srpske i hrvatske i bh., da ne bude zabune) bolnicama vrši akušersko nasilje?

Znate li da žene ne znaju svoja prava? Znate li da su žene učene da je porod bolan i drugačije ne može?

Znate li da postoje ginekolozi koji šamaraju žene na porodu?

Znate li da se u 21. veku, u vremenu kada imamo smartphone, letimo na mesec, stavljamo silikone u sise i usne i dupe, u doba kada informacija s jednog kraja sveta na drugi dođe za pola sekunde – u BiH održava simpozij primalja pod nazivom ‘humanizacija porođaja’? Humanizirati (lat. humanisare) – počovečiti, počovečavati, dati oblik i prirodu kakvi ljudima dolikuju, načiniti čovečnim, uljuditi, uljuđivati. Toliko.

Živimo u državama u kojima političarima (i političarakama, da) pena udara na usta kada se priča o natalitetu, majčinstvu, svetoj ulozi majke, ali kada treba odgovoriti na sve izazove koje ta majka kao osoba postavi, onda zapnemo i padnemo i koprcamo se i ne ustanemo nikad?

Odbijam da verujem bilo kome ko se zalaže za rast nataliteta, a istovremeno ne radi apsolutno ništa na poboljšanju uslova u rodilištima i rađaonama. Takvim i tim osobama – ja ne verujem.

Sretna sam i daje mi neku nadu u bolje sutra činjenica da u svim društvima ipak postoje te neke (pre svega) žene koje ustanu, pričaju, deluju, bivaju glasne, pomažu ženama, zalažu se za sebe i druge žene.

Žene, drage moje žene, borite se za sebe! Nisu nas to učili, znam. Zato je sada na vama da to učinite za sebe, za svoju decu!

Grebi.

Traži.

Grizi.

Informiraj se.

Planiraj svoj porod.

I ne boj se!

Zahtevaj najbolji položaj za sebe, ne samo simbolički položaj, nego i onaj dok se porađaš.

Prijavljuj.

Govori javno o svom iskustvu s poroda.

Tuži ih.

Ne mogu ti ništa.

Glume autoritet, jer osete da mogu i kad mogu. Zato ti ne budi ta na kojoj će da se istresaju i treniraju strogoću. A to rade jer ne znaju. Jer imaju opremu kojom ne znaju rukovati. Jer im se ne da. Jer kad se jednom nešto nauči, to je to do kraja sveta, veka i života. A sramota ih da pitaju. Da se educiraju.Da priznaju da se prvi put susreću s tim. Pa su onda skloni ubeđivanju, manipulaciji, objašnjavanju da je to za Tvoje dobro i za dobro Tvog deteta. Ne, to što oni rade – nije za Tvoje dobro. Za Tvoje dobro je ono kako Ti osetiš da treba. A njima treba da bude čast što su deo te priče. Treba da osećaju privilegiju što prisustvuju porodu i što imaju priliku uskočiti kad/ako zatreba.

Zapamti: oni su tu zbog Tebe, a ne Ti zbog njih. Oni Tebi služe i pomažu, a ne ti njima.

Ti nisi dužna biti ljubazna i lepo raspoložena. Oni jesu. Njima je to posao.Jer zdravstvo nisu privatna četiri zida. Zdravstvo nije stvar raspoloženja. Zdravstvo je javno dobro i plaća se iz džepova poreznih obveznika, tako da ona priča o ‘ima i svakakvih žena’ pada u vodu. Ne može neko nekome da se sveti i iživljava se na tom nekom – jer je ta druga strana, u ovom slučaju trudnica – nadrkana, u strahu, gubi kontrolu i sl. Ne može. Nikako ne može.

Izvinite što vam sve ovo piše osoba koja je izabrala ne biti deo te priče, ali verujem da je moja sreća uslovljena i srećama osoba oko mene. Možda su ovo baš neki sebični razlozi zbog kojih ovo pišem.

Sve ovo pišem kao žensko, kao feministkinja, ljudsko biće, sestra, ćerka i prijateljica. I kao medicinska sestra.

Nema slobode ženama bez slobodnog poroda.

Delite svoja iskustva poroda, svoje sreće, tuge, patnje, boli, označavajte bolnice u kojima ste se porađale, delite svoje radosti poroda kod kuće, u inostranstvu. Pričajte o tome, rasterećujte se, ne nosite taj teret, ne pakujte ga u sebe, u telo, u želudac. Oslobađajte se.

Lolamagazin.com