Upravo tako izgleda moj život u poslednje dve godine. Moj život i misli kontrolisane su elektronskim notofikacijama, zvonjavom telefona i prepunim agendama. I iako se svim silama trudim da sve postignem, jednostavno ne uspevam. Da budem jasnija – pre šest godina blagoslovena sam jednim malim bićem koje se ponaša poprilično “nonšalantno” kada sam u žurbi:
♦ Kada treba da krenemo, ona baš u tom momentu vadi sve iz svoje torbice i isprobava svoju novu šljokičastu krunu.
♦ Kada negde kasnim već deset minuta, ona insistira da odmah sada izvučemo njenu zaglavljenu plišanu igračku iz sedišta.
♦ Kada treba da na brzinu uzmem gotov ručak, ona stane da priča sa starijom gospođom koja liči na njenu baku.
♦ Kada imam slobodnih pola sata, ona želi da zaustavimo kolica i mazimo svakog psa koji prođe.
Moje bezbrižno dete je zapravo dar sa neba, nešto što je trebalo da se dogodi osobi kakva sam ja, međutim to do sada nisam uviđala.
Kada živite tako da vam je svaki minut isplaniran, vi imate takozvanu “tunel viziju” – gledate samo šta je sledeće što treba da obavite. Kad god bi me moje dete izazvalo da odstupim od svog glavnog rasporeda, pomislila bih u sebi “Nemamo vremena sada za to”. Shodno tome, reč koju najčešće izgovaram svom najvoljenijem malom biću jeste – “Požuri!”
Rečenice počinjem sa – “Požuri, zakasnićemo”, a završavam ih sa “Nećemo ništa stići ako ne požuriš”.
Dan počinjem sa: “Požuri sa doručkovanjem; Požuri sa oblačenjem”, a završavam sa: “Požuri sa pranjem zuba i požuri na spavanje.”
I iako Požuri nije magična reč koja zaista ubrzava moje dete, ja je svejedno izgovaram, vrlo često. Možda i više nego što izgovaram “Volim te”.
Istina boli, ali istina i leči i dovodi do onoga kakav bih zaista roditelj volela da budem.
Jednog sudbonosnog dana, stvari su se promenile.
Samo što smo pokupile stariju ćerku iz vrtića i krenule ka autu, čula sam stariju devojčicu kako govori mlađoj sestri: “Kako si samo spora”. Okrenula sam se i videla ljutitu devojčicu kako prekršta ruke i uzdiše – bila je to moja mini kopija. Ja sam zapravo videla sebe. Odjednom su mi se otvorile oči – ja sam bila siledžija koji je svoju decu neprestano požurivao i nabijao im pritisak onda kada su samo želele da uživaju u životu.
Zastala sam, pogledala svoju mlađu ćerku i rekla: “Strašno mi je žao što sam te stalno požurivala. Sviđa mi se što uživaš u svakom trenutku i volela bih da budem kao ti”.
Obe moje ćerke izgledale su prilično iznenađeno mojim bolnim priznanjem.
“Obećavam da ću od sada biti strpljivija”, rekla sam i zagrlila svoju malu kovrdžu.
Nije bilo teško izbaciti “Požuri” iz vokabulara. Malo teže mi je išlo čekanje da se moja usporena devojčica spremi, ali sam onda odlučila da joj, kada idemo negde, dam malo više vremena da se pripremi (mada smo i tada umele da zakasnimo).
Obećanje da ću da usporim dala sam pre tri godine. Život sporijeg tempa mi ponekad i dalje predstavlja napor, ali moja mlađa ćerka je moj dnevni podsetnik zašto moram da nastavim. Upravo me je pre neki dan ponovo podsetila.
Vozile smo bicikle, a pre nego što smo sele da odmorimo, kupila sam joj mali suvenir. Kada smo sele za obližnji piknik sto, moja devojčica je neko vreme posmatrala svoju ledenu kulu koju je držala u ruci. Odjednom je podigla glavicu i zabrinuto me pitala “Da li moramo da žurimo, mama?”
“Ne moraš da žuriš. Samo polako”, rekla sam nežno. Lice joj se odjednom ozarilo, a ramena opustila. Sedele smo i pričale o svemu onom što jedna šestogodišnja devojčica želi da priča i sazna, a čak smo jedno vreme provele samo gledajući se i uživajući u tišini i prizoru oko nas.
Svom detetu sam dala još malo vremena, a ona mi je za uzvrat dala svoj poslednji zalogaj i podsetila me da je sve lepšeg ukusa i da ljubav dolazi lakše onog trenutka kada prestanete da kroz život žurite.
