Verovatno kada vidite moje ime na Fejsbuku nesvesno prevrnete očima, ili čak razmišljate da upotrebie opciju “Unfollow” kako bi prestali dagledate sve te dosadne porodične objave.
Sigurno se pitate da li sam ja ikada videla svoju porodicu, a da to nije kroz kameru mobilnog telefona. Da se razumemo, jesam. Vi sigurno niste zainteresovani oko toga gde smo bili prošlog vikenda i ne zanimaju vas fotografije koje beleže svaki mogući momenat moje porodice. Izvinite, ali vaša nezaiteresovanaost mi ništa ne znači.
Ja ne postavljam statuse, fotografije i videe kako bih dobila što više lajkova, srca ili komentara. Ja to radim kako bih imala podsetnik na to da sam u svojim najgorim danima ipak uspela da zabeležim lepe i srećne trenutke sa svojom decom. To je moj dokaz. To su mračni dani kada kritikujem i preispitujem sve oko sebe i ipak trudim se da pređem preko toga i vidim dobro u svemu.
Kada se zagledam u ćerkine velike braon oči i vidim moje, doživim totalno vantelesno iskustvo koje me u isto vreme ispunjava radošću i tugom. Njen društveni temperament i ljubav prema plesu je nasledila od oca i nadam se da nikada neće izgubiti tu neobuzdanu i neustrašivu narav koju ja nikakada nisam imala.
Foto: Liderina / Shutterstock.com
Ona je još uvek mala, dovoljno mala da ne razume da je njena mama veoma daleko od superheroja. Ja sam ona koja je teši kada je uplakana ili neraspoložena. Ona me obožava i ja nju. Nadam se da će se sećati mojih najgorih dana kada sam se trudila da budem najbolja. Pokušavam da budem njen heroj, ali nekada pobedi ono loše.
Anksioznost je čudovište ispod mog kreveta. Onaj najgori od svih zlikovaca, i krade mi sreću, snagu i zdrav razum. Ostavlja me osakaćenom.
Deluje neshvatljivo to što mogu da sedim i pišem o ovome, a ne mogu da izdvojim 10 minuta da zabeležim nešto smešno što je moja ćerka uradila. Stvar je u tome da moram da budem u pravom raspoloženju. Moje dijagnoze obuhvataju: poremećaj prilagođavanja sa depresijom, panične napade i generalizovani anksiozni poremećaj. Ovo je moje breme, a socijalne mreže mi pomažu da ovo lakše podnesem.
Moj muž zaslužuje bolju suprugu od mene. Neku od onih žena koje možete da vidite na TV-u koje uvek imaju lepo sređenu kosu i šminku, koje savršeno funkcionišu u kući i koje na kraju dana uspeju da nasmeju muževe. Dok ja jedva mogu da pripremim večeru, pre nego što se bacim na kauč i molim boga da moja ćerka ima obaveze pred spavanje kako bih ja sa mužem mogla da provedem neko vreme nasamo.
Foto: Liderina / Shutterstock.com
Moja deca, takođe, zaslužuju bolje. Da li negde postoji gora majka od mene? Moja deca nisu zlostavljana, zapostavlena i nevoljena. Njima ništa ne fali. Problem sa majčinstvom je taj da ma šta radila nikada ne osećam da je to dovoljno dobro za njih. Uvek sam u strahu da neko tamo radi to mnogo bolje od mene. Da moja deca zaslužuju bolje. Da moram da budem bolja majka.
Tako da, svaka savršeno postavljena fotografija na Instagramu je deo procesa kroz koji prolazim. To je mnogo više od eksponiranja na društvenim mrežama, što obično ljudi prvo pomisle.
Mentalni poremećaji nekada mogu biti zaista nezgodni i vaš mozak može postati vaš najveći neprijatelj. Niko ne želi da ima hemijski disbalans u mozgu, koji čini da morate da se borite sa jednostavnim zadacima svakodnevno. Često kažem stvari koje ne mislim i odmah osetim krivicu. Želim da kažem da mi je žao, ali sam uvek previše besna da bih to mogla. Onda situacija izmakne kontroli i ja više nisam ni sigurna zbog čega sam bila ljuta.
Nekada nisam sigurna kako me moj muž podnosi. Naravno da i on ima slabosti, ali takođe ima kontorlu nad svojim procesima u mozgu. Njemu se ne dešava da se zaprepasti onime što nekada izgovori, kao ja.
Nakon svega, volim da mislim na svetlo koje me čeka nakon svake oluje.Ja sam veoma zadovoljna trenutno sa mojom porodicom, kupujemo novu kuću, menjam posao za koji znam da će mi ublažiti stres, ali nisam naivna. Znam da će kad tad ponovo nastupiti oluja i za sada pokušava da se fokusiram na svetlo koje me uvek čeka na kraju.
Izvor: yumama.com
