Ređali su se komentari: „predivno“, „rodne uloge nas često čine neljudima“, „hvala ti što si primer roditeljima“, „nema roda kada si mali“… a Ida je napisala i da su „deca slobodna i otvorena instinktivno, pa da posle mi odrasli sve upropastimo“.
I zaista, da li su roditelji ti koji po inerciji nameću dečacima automobile, mačeve i puške ne bi li izrasli u snažne muškarčine, a devojčicama kupuju lutke i princeze da bi bile nežne i tipične predstavnice slabijeg pola? Da li od rođenja decu smeštamo u kalupe koje ona ne poznaju?
Odgovore na ova pitanja potražili smo kod stručnjaka za razvoj dece.
„Deca treba da instinktivno biraju igračke prema svojim afinitetima. Treba ih pustiti da u prodavnici sama izaberu ono što im se dopada. Ne treba praviti ekstremne podele na igračke koje su za dečake i na one koje su za devojčice, niti decu treba siliti da se moraju igrati na određeni način. Pogrešno je i oduzimati im igračke samo zato što nisu u skladu sa određenom podelom“, kaže za „Ženu“ Elizabeta Markoš, dečji psihoterapeut.
Podela na igračke za dečake i na igračke za devojčice pogrešna je jer, kako dodaje naša sagovornica, ne prati prirodan razvoj mališana.
„Deca su, poput odraslih, socijalna bića. I indentifikuju se sa onim što im roditelji predlažu, odnosno sa onim što im zabranjuju. Zbog toga je važno samo pratiti dete i njegova interesovanja. Ne treba mu ni objašnjavati zbog čega je, uslovno rečeno, dobro igrati se nekom igračkom, a zbog čega je neka igračka pogrešan izbor. U tu priču se treba upustiti kada ono samo postavi pitanje“, napominje.
Onoliko koliko je pogrešno mišljenje da je kamion samo za dečake, a Barbika društvo isključivo rezervisano za devojčice, toliko je, prema oceni Elizabete Markoš, pogrešno i nametanje lutaka i automobila deci koja ne žele da se igraju njima, a sve u cilju rodne neutralnosti igračaka.
„Iako se to predstavlja kao sloboda izbora dece, zapravo je njena suprotnost“.
DECA SE KROZ IGRU UČE RAZLIČITIM ULOGAMA
Stav da igračke ne poznaju pol podržava i psiholog Branka Tišma.
„Deca se u igri uče raznim ulogama. I kod najvećeg broja dece je karakteristično da se igraju i lutkama i bagerima… Na to ih tera radoznalost, ali i potrebe njihovog razvoja, koje su za nas često i nevidljive. Dete se zahvaljujući igračkama uči raznim veštinama, ali se i oslobođa strahova“, objašnjava psiholog.
Kako funkcioniše mehanizam borbe deteta sa strahom, pokazuje sledeći primer:
„Dete može da se boji odlaska lekaru i da zbog toga tokom igre preuzima ulogu doktora. I kroz igru shvati da nema čega da se boji“.
Izuzetno je važno da bogatstvo igračaka jača kreativnost dece, pa, što su igračke raznovrsnije, to je bolje.
„IGRAČKE NI NA KOJI NAČIN NISU POVEZANE SA SEKSUALNOŠĆU“
Veliki broj roditelja se grčevito drži polne podele jer veruje da igračke mogu da presudno utiču na seksualnu orijentaciju deteta.
„Roditelji ne treba toga da se boje. Dete je u predškolskom uzrastu u stanju seksualne latencije i nema uopšte izgrađen seksualni indentitet. Dečak bira lutku, a devojčica automobil isključivo iz pomenutih razlogaa“, tvrdi Branka Tišma.
Kako napominje, roditelji bi trebalo da znaju da su interesovanja i izbori koje deca prave tokom igre prolaznog karaktera.
A zabrana ili naredba daju samo kontraefekte jer „dete pronađe način da se igra onako kako želi“.
„TREBA OBARTITI PAŽNJU NA EKSTREME“
Među dečjim psiholozima postoji, međutim, i suprotno mišljenje koje od roditelja zahteva opreznost.
„Slažem se da detetu treba dati igračku koju samo odabere, ali i te kako treba pratiti na koji se način dete igra. Ukoliko se igra samo jednom igračkom u dužem periodu, treba otkriti zbog čega to čini. Roditelj treba da reaguje i ako primeti bilo koji drugi neobičan odnos deteta i igračke“, komentariše za „Ženu“ psiholog Dragana Stanković.
Napominje da roditelj treba da nadzire igru deteta do njegove pete, odnosno šeste godine.
„U tom uzrastu mogu da se formiraju obrasci ponašanja koje će dete ispoljiti u kasnijem uzrastu. Mišljenje da igračka može da odredi seksualnu orijentaciju deteta jeste stereotip, koji ne podržavam, ali ipak preporučujem roditeljima da obrate pažnju na izbor dece“.
Manji nadzor, kako dodaje, zahtevaju deca školskog uzrasta jer tada vršnjaci postaju njihov model indentifikacije.
IZBOR IGRAČAKA JE KULTUROLOŠKI ODREĐEN
Na pitanje koliko kultura utiče na stav roditelja o igračkama, naši sagovornici daju isti odgovor i kažu da on nije strogo kulturološki određen, ali psiholog Branka Tišma izdvaja zapažanje da su današnji roditelji striktniji sa podelom na ono što je za dečake i na ono što je za devojčice.
„Razlog tome je to što socijalni modeli kojima su ih naučili njihovi roditelji danas, nažalost, više ne važe pa se osećaju prilično izgubljeno, a insistiranje na podeli im daje sigurnost“.
Razloga za strah apsolutno nema. Lutka ili automobilić, potpuno je svejedno. Slaže sa sa tim i veliki broj roditelja koji je podržao stav Ide Prester, a mi bismo stali i iza stava jedne naše koleginice iz Pančeva o izboru sportske aktivnosti:
– Jedno vreme dečaci iz ulice zvonili su na vrata da igraju fudbal s mojom sedmogodišnjom ćerkom. Kažu da je sjajna. I eto ideje – ona hoće na fudbal! Je l’ si, mico, sigurna, pitam je. Apsolutno, kaže! Tri trenera, 33 dečaka. Nema baš, baš, nijedna devojčica, pita me sumorno. Nema, srećo. I teškom mukom je odustala. Fudbal je za nju bio krunski dokaz da nije princeza. Ne zna da bi za mene bila princeza sve i da je na gol stala. A ne zna ni da danas samo princeze jašu. Ali nema veze. Velika je i slatka muka roditeljska dok se deca negde nađu. On je još mali, ali sad sam sigurna, ako kaže balet, biće balet.
Izvor: Zenablic
