Prvo jutro posle carskog reza probudila me je sestra oštrih crta lica i uz „dobro jutro ” tutnula toplomer pod mišicu. Kroz prozor porodilišta gledala sam kako sviće. Odeljenje intenzivne nege je mirno u šest ujutro. Sve je mirno osim moje rane, koja boli kao đavo. Ali shvatam da me je za to baš briga. Kad prođu vizite, doneće mi je. Moju bebu! Onu koju, čini mi se, još osećam u stomaku.
Sestra me pita gde mi je neseser i da li imam četkicu i pastu za zube. Posle skoro 24 sata moći ću da pijem vodu. Nije se još nijednom nasmejala, ali i tako ozbiljna izgleda mi kao dobra vila dok stiska tubu i stavlja pastu na četkicu.
– Bože, to mi niko nije uradio od predškolskog – kažem.
Umrem deset puta dok se uspravljam da sednem na krevet. Umiranje se ponovi i dok pravim ta dva koraka do lavaboa.
– Ovo je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za jednu novu mamu – nasmejem se.
Medicinskoj sestri nije smešno, ali joj se izgleda sviđam, pa kasnije uzima češalj, češlja mi kosu i plete pletenicu. Od tog majskog dana me deli više od dvadeset meseci, ali ga se sećam kao da je bio juče. Ležim u krevetu i ne boli me ništa osim iščekivanja: kad će mi je više doneti? Moju bebu! Onu koju, čini mi se, još osećam u stomaku.
Uopšte nije lako opisati to prvo jutro. Mobilni telefon je zatrpan porukama, čestitkama i lepim željama. Glava je zatrpana zamršenim mislima, brigom i ushićenjem. „Divljanje hormona“ je poput rodea. Zažmurim i čekam da prođe.
Još teže je opisati ovo drugo prvo jutro. Kad po drugi put postaneš mama. Kad je ona prva beba kao već velika. Kad sama drži viljušku i kašiku i najslađe jede prstima. Kad se drugo jutro budiš bez nje. Jer si u porodilištu. Jer si u pesmi „Braću ne donose rode“. Jer je ludački lepo roditi sestri brata.
Ovog puta znala sam šta me čeka. Mislim na medicinsku proceduru, ne na emotivni ringišpil. Osećanja su mi toliko zbrkana da ih vidim kako pulsiraju na dlanovima. I druge mame ovde jednako su uplašene. Ove koje su prvi put rodile – za svoju jedinu decu. Ove koje su drugi put rodile, kao ja, za oba. Čudna je to stvar, ali nigde ljubav nije tako čvrsto skopčana sa strahom kao u porodilištu. Tu su lekari, babice, pedijatrijske sestre – svi oni koji znaju najbolje o deci, ali se ti i pored njih osećaš nesigurno, zabrinuto, iz sebe oteto. I to je normalno. Oni samo rade svoj posao, a ti samo živiš svoj život. Samo. I u uređenijim državama postoji razlika između te dve stvari. Nemaš mnogo izbora. Stežeš svoju gomilicu sreće na grudima i čekaš da dođe čas da je vodiš kući.
Kad izađu iz porodilišta, žene uglavnom pričaju o bolovima, o neudobnim krevetima, o hrani bez ukusa. Sada kada sam ponovo ovde, nimalo mi nije jasno kako se iko toga seća. Boli – pa prođe. Krevet je previsok, al’ neću ga nositi kući. Hrana? Nije da sam u hotelu sa pet zvezdica, ali zar je to suština?
Na svakom koraku te pitaju: Je l’ normalan porođaj ili carski? Ubode me ovaj pridev “normalan” i blago podsmešljiv ili sažaljiv pogled koji usledi nakon odgovora: carski. Ovog puta se ne trudim da objašnjavam da se taj “normalan” porođaj zapravo zove prirodni. Da nema ničeg nenormalnog u rađanju novog života. Na koji god način. Nasmešim se i zagrlim svoj smotuljak sreće.
Odavde ću poneti samo jednostavnu istinu: porodilišta su divna mesta za plakanje. Jer su ovde suze tečno agregatno stanje ljubavi. Plačeš zbog svega – a najviše od života. Onog kog rodiš.
Izvor: Lolamagazin
