Bila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla živeti sa sinom, snahom i unukom.
Svakog dana njen vid i sluh su se pomalo pogoršavali.
Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanira otkotrljao na pod, a supa bi se prosipala iz kašike.
Sin i snaha joj nisu mogli pomoći, ali ih je živcirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili jedan poseban s gde sama jede sve obroke.
Za vreme jela, ona bi ih prosmatrala s drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali s njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška.
Jedne večeri, upravo pre večere, mala devojčica je sedela na podu igrajući se sa kockama.
– Šta spremaš? – upitao je otac u znatiželji i ozbiljno.
– Spremam mali sto za tebe i mamu.Tako da možete sami jesti u ćošku kada ja budem velika.
Otac i majka su ostali bez teksta i to je izgledalo kao da traje celu večnost. A onda su počeli da plaču.
U tom trenutku su postali svesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali.
Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvek jela s njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to.
Izvor: Uspješnažena.com
