Stariji lekar pali kompjuter i pita me niz pitanja o ćerki, kao i svaki put. Nije preterano ljubazan, ali je temeljan, pažljiv i hoće da sasluša. Dopadao mi se, sve do te posete. Izgovorio je sledeću rečenicu:
„Devojčica sada može da se skine, neka ostane u gaćicama“, kaže on.
U šoku sam. Nikada ranije lekar nije tražio da se moja sedmogodišnja devojčica skine. Umesto toga, zadigao bi joj majicu da bi čuo pluća ili opipao stomak. I što je još gore, ni on ni stažista ne nude da izađu dok se ona skine.
Svesna sam toga da postoje situacije kada pacijent mora da se skine na pregledu, i kako moja devojčica raste, verovatno joj trebaju temeljniji pregledi. Ali istovremeno razmišljam i mojoj ćerki koja će se sada prvi put skinuti pred nekim muškarcem. A znam da joj je neprijatno jer je od skoro počela da ide u svoju sobu da se presvuče, dok je ranije to radila pred nama.
„Je li tebi u redu da se skineš“, pitam je dok se ona krije i grči iza moje stolice pokušavajući da se presvuče a da pritom ne otkrije telo. Lekari samo sede i čekaju.
„Ne moraš da se skineš ako se stidiš“, nastavljam ja. Ali ona se uvek lepo ponaša, naročito pred drugima. I kako lekari nisu izrazili slaganje sa mojom rečenicom, znam da će se skinuti iako joj je neprijatno.
Sada sam već duboko besna i pitam se da li lekari nisu primetili neprijatnost na njenom licu, ili ih prosto nije briga.
„Može li da dobije nešto da ogrne dok se presvlači“, pitam ljubaznim tonom, a u sebi se pitam zašto uopšte moram to da pitam, umesto da mi sami daju.
Oni se gledaju u čudu, kao da je to najbizarnija stvar koju su čuli, a onda vade zeleni papir koji se postavlja na stolice za pregled i dodaju mi ga. Držim ga kao paravan dok se ona skida, a onda je umatam u njega i stavljam je na sto za pregled.
Lekar prilazi i skida joj papir da bi je pregledao. Nije je ni na koji način pre toga upozorio, pa osećam da se opet grčim od besa. Ćerka gleda pravo u mene, kao da me moli za pomoć, a ja sam ukočena. Pitam se zašto je lekar pipa a da je pre toga nije ni pitao ni upozorio. Trebalo bi to da uradi, naročito posle scene sa presvlačenjem. U jednom trenutku joj je zavirio u gaćice, takođe bez dozvole. Tada sam već morala da progovorim.
„Dušo, znaš da je to što je čika uradio u redu samo zato što je on lekar i zato što je mama prisutna“, obraćam joj se. I tad shvatam svoju grešku, njoj objašnjavam šta je nategnuto u redu, umesto da lekaru objasnim da je to što radi pogrešno. Morao je da je pita pre nego što je dodirne. Umesto da mu to kažem, ja ćerki objašnjavam da zbog činjenice da je „čika“ lekar, odnosno muškarac sa autoritetom, u redu je da joj viri u gaćice.
Ćerka ćuti. Pregled je gotov, ona uzima lizalicu i izlazimo.
„Hoćete li da odmah zakažemo sledeći pregled“, pita me sestra.
Razmišljam o tome. Sledeće godine imaće osam godina i ja ne mogu da dozvolim da joj lekar to ponovo radi. I smatram da sa ženskim lekarom ne bismo imale takve probleme. Ne samo da su više intuitivne, već i same znaju kako je to biti stidljiva devojčica kod lekara. I zato rešavam da zakažem pregled odmah, ali kod lekarke.
Dok hodamo ka kolimam, ćerka ponovo polako postaje ona stara. Smeje se, liže lizalicu i dobro je raspoložena. A ja sam ljuta na sebe što sam tako loše reagovala u ordinaciji i što se nisam zauzela za svoje dete. Grizem se što nisam oštrija. Propustila sam idealnu priliku da ćerki objasnim da naše telo pripada samo nama i da niko nema prava da je dodiruje bez njene dozvole, čak ni lekar.
„Znaš, samo zato što je neko lekar, ne znači da ne treba da te pita za dozvolu pre nego što te dodirne“, kažem joj u kolima.
„Da, bilo mi je čudno što me je tamo dirao“, kaže ona.
„Žao mi je što se to dogodilo, ali neće se više događati. Ići ćemo kod lekarke ubuduće“, kažem joj.
Ne mogu da vratim vreme i ne mogu da poreknem činjenicu da sam tamo u ordinaciji izneverila svoje dete. Ali biće još prilika da je naučim o pristanku i važnosti pristanka. Sledećeg puta ću biti prodornija da bih nju naučila da se zauzme za sebe.
(Kurir.rs/Žena/Sarah Bregel/romper.com)
