Bilo je to pre sedam meseci, sećam se dobro.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
Pozdravljam radnicu u piljarnici čija je sestra dobila ćerku istog meseca kad i ja svoju.
„Imate li svežih tikvica?“
„Imamo, naravno, dole su u gajbici“, pokazuje mi prstom.
Čučnem, malo prebiram, ne pritiskam, tražim neku lepu. Ona primeti to, pa kaže: „Sve su od jutros“.
„Super, trebaju mi za malecku“, opravdavam rovarenje po gajbi.
„Je l’ voli da ih jede?“
„Videćemo danas“, kažem: „Nije ih još probala.“
„Nije ih probala?! Niste joj još dali tikvicu“, začuđena je, oči joj se uvećale.
„Nismo. Još uvek sisa, ne žurimo nigde. Za sada je probala šargarepicu i krompir, jede žitarice“, ne znam koji se vrag pravdam.
„Ova naša, bogami, već pasulj tamani. Izmrvimo i malo hlebića u to, sve pojede! Posle prdi k’o prava!“ I… Počinje.
„Jede pasulj, pojede punu šerpicu, jede kiflu, celu. Ima svuda sarme. Već izgovara mama, tata. Sedi već sama. Ima tri zuba. Zna da se lepo igra s igračkama. Kod svakog hoće, ne plaši se ljudi“.
Pakujem tikvice, klimam, plaćam račun, klimam, pozdravljam klimanjem.
Izlazim na ulicu. Uzimam vazduh duboko, dublje. Zovem muža i počinjem da mu pričam kao ona meni, bez prestanka.
„Ali, ona već jede pasulj, naša tek probala šargarepu, mrve joj i hleb, naša ni ne zna šta je hleb, sedi već sama uveliko i što naša neće da se igra sa onim medvedom i onom muzičkom igračkom?“
„Pa, dobro, neka jede pasulj, ješće ga i naša“, kaže pribrano.
„I sedeće kad bude spremna“, kaže pribrano.
„Čemu tolika drama“, pita. I zaista, čemu drama, pitala sam se na stotine puta za ovih trinaest meseci. Čemu drama?
Od kada sam postala mama kao da me je neko, van moje volje, stavio na atletsku stazu da se trkam, da se takmičim. Pored mene, levo i desno, sve mame k’o ja, ruku oslenjenih na kolica u kojima su bebe. Neke plaču, neke ne. Na majke čije bebu plaču, s tribina se gleda sa čuđenjem. Čuju se povici „gladna je, nahrani je“, „puna joj je pelena“, „ne uzimaj je u ruke, ne navikavaj je“, „hladno joj je“, „toplo joj je“. ‘Ajd što dobacuju s tribina, dobacuju i druge mame, uglavnom one čija deca spavaju mirno u kolicima.
„Moja obožava da bude u kolicima, kako to da tvoja ne voli“, pita prva do mene.
Nekad svesno, nekad nenamerno, ali većina mama se takmiči (bar latentno) u pogledu svega, od ishrane preko broja zuba do marke odeće, i posebno u pogledu motornog razvoja deteta.
„Moj počeo da sedi sa šest meseci. Tvoja nije još. Pa kako?“
„Moja prohodala sa deset meseci, da je vidiš, ko prava, neće za ruku da nas uzme.“
„Tvoja ima osam zuba? Naša, bogami, deset!!!“,“Mi već jedemo meso. Kako niste probali, pa zar nije trebalo da ga uvedete sa sedam meseci?“
„Tri pesmice zna. Priča k’o navijen. Kako to da tvoj kaže samo tata, mama, baba? Pa, je l’ mu pričate?“
„Mi skinuli pelene sa petnaest meseci. Šta čekate, je l’ neće na nošu?“
I tako redom
Čuje se to svuda, u prodavnici, ambulanti, na savetovalištima, na ulici, za kasom.
Stalno.
I da se razumemo, nije to „samo“ dobronamerna razmena iskustava, ima tu i te kako nadmetanja. I počinje još u porodilištu – koja se koliko napatila, koja je vrištala, koja „a“ nije pustila, koliko je sati trajao porođaj, koliko koja šavova ima, doje li i koliko koja mleka ima. Čim zacele, priča se prenosi na odojčad.
I baš kad su najosetljivije i najzbunjenije, jedna drugu ovakvom pričom još više zbunjuju, jer se upoređuju, jer rast i razvoj dece upoređuju.
Nedavno me jedna komšinica pitala, dok sam držala Srnu za ruke: „Još ne hoda sama? Naša, bome, eno već trči“.
Super. Šta drugo da kažem? Da pravdam normalan razvoj svog deteta ko da nešto škripi, da joj objašnjavam da ne može da hoda u skafanderu, da je svako dete priča za sebe, da je nisam rodila da se nadmećem, da se trkam, jurim, da je forsiram da bi drugi rekli – ma, bravo. Da preko nje prebijam i lečim neke svoje frustracije, želje, nesavršenosti?
Volim kada čujem mame ponosne na svoju decu. Ne volim da čujem mame koje se nadmeću (i one su naravno ponosne, ali one to prezentuju drugačije). Razlika se oseti u interpretaciji, boji glasa, stavu, položaju ruku, čuđenju što neki drugi mališan nije istim tempom postigao što i njihovo dete.
Ovoga je bilo i ranije. Ovoga je bilo oduvek, bez obzira na uzrast. Sećam se priprema pred matursku veče u srednjoj školi. Sedimo kod drugarice, njeni imućni, nikad joj, Bogu hvala, nije falilo. Iznosi pred mene haljinu na ofingeru, lepu, lepršavu. Pitam je kakvih još ima da se kupi. Odgovara njena mama: „Za tebe mršavu, ima veći izbor i nisu skupe, imaš ih baš budzašto u onom butiku ‘Mira’, ne moraš dalje ni tražiti. Moja Sanja ima specifičnu građu, lepe velike grudi, uzan struk, pa smo jedva ovu našli. Taman će joj duge noge i manekenska figura doći do izražaja“.
I to je to. Učenje u tri rečenice svog deteta da je sve u lepim grudima, zgodnim nogama, uzanom struku i da se mršava deca radnika lakše obuku i da njima nije to toliko važno.
Mislim da bismo svi skupa trebali da se opustimo, da sutra ne bismo imali klince nezadovoljne i nesigurne u sebe.
Da se manemo nadmetanja i upoređivanja, da živimo rasterećeno, onako kako osećamo da je za našu decu i nas najbolje, pa makar to drugima izgledalo kao najlošiji mogući izbor. Da ih odgajamo osluškujući glas iz grudi, jer on nikad nije omanuo, da verujemo u njih i kad kaskaju i kad jure u prohodavanju, i kad jedu pasulj i kad samo za siku znaju, da ih ne upoređujemo nikad i ni sa kim, da ih naučimo da su najbolja i najlepša baš takva kakva jesu, sa klempavim ili sitnim ušima, sa mnogo ili malo zuba, sa krivim ili ko strela pravim nogama, sa manjkom ili viškom kilograma, u bilo kakvoj odeći.
Da ih naučimo da se smeju, da se raduju životu, da se takmiče sa sobom zbog sebe.
Da svemu ovome naučimo i sebe.
Tekst: Jovana Kešenski
