Pričajmo malo o našim muškarcima. Pričajmo malo o onim muškim jedinkama koje nam po noći oduzimaju prostor u krevetu i hrkanjem remete dragoceni san.
O muškim pojedincima kojima kuvamo i peremo veš dok nam oni kose travu i odvode decu na igralište. (Sve može, samo me na igralište ne teraj!). Šalu na stranu. Ali ozbiljna sam kada kažem da je vreme da malo popričamo o njima i pozabavimo se njihovim statusom u našim malim porodicama, malim hijerarhijama.
Celo vreme čućete me kako naklapam o SVOM životu i kako je na njega uticalo rođenje deteta. Kad ne pišem o tome, čućete me da o tome razglabam na kafi, preko telefona, na Skajpu, uživo. Ako ne razglabam ja, vidćete me kako slušam mamu, prijateljicu, kumu ili nekog trećeg. Uglavnom ženskog roda. I proći ćemo sve teme – o životu prije dece, tom romantičnom dobu kada smo živele u zabludi da znamo što znači biti umoran i neispavan, o trudničkim danima i tegobama, kilogramima i ‘ratnoj ostavštini’, o strašnim porođajima, o prvim danima s bebom. Proći ćemo i razgovore o tome kako nam se život promenio, kako su nam se prioriteti presložili, kako sada više nismo iste osobe koje smo bile i što smo sve u tom procesu naučile. Naravno, nismo sebične i egocentrične, tako da ćemo se dotaći i svega toga iz bebine perspektive, dovesšćemo u pitanje sopstvene majčinske sposobnosti i međusobno se ohrabrivati.
Znate o kome verovatno nećemo pričati? O očevima.
Gledam to iz svoje perspektive. Moj muž stvarno ulazi u kategoriju ‘kako li sam samo to uspela da ubodem?!’ I toga sam svesna. I svesna sam toga da su toga svesni i SVI oko mene sa večno dobronamernim komentarima u stilu ‘Šta takav dobar muškarac radi pored takve …?’ Ali ne dotiče me to više, ne znaju oni da ja znam da perem veš i kuvam ručak i ne znam da peglam! Nego, da se vratimo na ono bitno. Moj muž je zaista jedan od onih požrtvovnih očeva koji provodi svaki trenutak koji može sa svojim detetom, koji u tome iskreno uživa, kojem nikad nije bilo strano pranje ili presvlačenje, kao i hranjenje, šetanje i, uopšte, suživot s detetom. Nije jedan od onih koji radi pa dođe kući da “odmori i pogleda Dnevnik”. Pa ipak, retko ćete čuti od mene da pričam o njemu i njegovom doživljaju svega. S vremena na vreme ubaciću neku šalu na njegov račun, ako sam ljuta, ponekad ću se izbrojati i – to će biti to.
Ali sve više mi se čini da im činimo jednu svetsku nepravdu. Izdvajamo ih iz jednačine.
Sada gledam unazad ceo taj put koji sam prošla od trudnoće pa, sada, do Moranine tri i po godine. Jesam li ja uopšte ista žena? Ne bih lagala kada bih rekla da nisam. Jer prošla sam kroz toliko promena – što hormonskih, što fizičkih, što psihičkih. Moj muž oženio je curu od 60 kila, tamne kose do struka, koja radi u školi i sakriva tetovaže na radnom mestu. U međuvremenu je živio sa hormoničnom trudnicom narandžaste kose i 80 kila, a trenutno je u Nemačkoj s amaterskom zaljubljenicom u fitness kratkog platinastog paža koja planira tetovaže epskih razmera. Oh, ne, i to platinasto se nedavno promenilo. A to je samo fizički aspekt!
Prolazio je sa mnom gorušice u trudnoći, plaćao privatne ultrazvuke da se manje bojim, išao na trudničke kurseve, strepeo ispred porođajne nakon hitnog carskog reza, prvi video našu bebu, obavljao 70% posla jer ja nisam mogla zbog šavova, uspavljivao, nosao, bio lud od nemoći zbog grčeva, nosio kengur nosiljku, gurao kolica, prao veš, jeo polusvarvljiv ručak, čitao slikovnice i učio pesmice napamet. I tako možemo da nastavimo u nedogled. Koliko puta je bio izguran iz sopstvenog kreveta jer za njega nije bilo mesta? Trčao nakon osam sati rada kući da preuzme brigu o bebi da ja mogu, pa ono, da se istuširam i piškim prvi put u danu. Vozio 1500 kilometara da nas preseli, sam krečio stan od 80+ kvadrata i jeo smrznutu picu na podu.
I to su samo detalji. Kratki isečci koji potvrđuju ono što mi i same znamo – kako se naš život preokrenuo, tako se preokrenuo i njihov. Ali prečesto imam osećaj da mi, žene, to nekako zaboravljamo.
Kao da su oni samo posmatrači sa strane, dodatan par ruku kada je potrebno. Netko ko je tu s nama, eto, da ne budemo same. Ali nije tako! Ponekad, zaista, imam osećaj da ovom čoveku trebam podići spomenik. Nakon ovoliko godina zajedno (imamo punih 12) divno je čudo da uopšte zna ko je žena koja sedi kraj njega. A on je to, nekako, ipak pratio sve ovo vreme. I prošao je sa mnom sve faze – od postporođajne do svakomesečnog PMS-a.
Nakon rođenja deteta, mi same smo toliko koncentrirane na novi život da često zaboravimo i sebe. Ali kada uhvatimo minut predaha, ipak se preispitujemo. Pokušavamo da shvatimo sve što se događa oko nas i u nama i potrebno nam je vreme da prihvatimo novu situaciju, da prihvatimo ‘novu sebe’. Tu neku ‘mamu’, tu ženu koja je sada nečija mama i samu sebe mora upoznati. Koja je često kruta i u potpunosti operisana od spontanosti. Koja je neispavana i pojam zabave joj je Netflix i topla pidžama. Koja želi ponekad da bude sama i ‘da je svi ostave na miru’.
Zamislite kako je njima?
Zamislimo na trenutak situaciju u kojoj naši muškarci nas isključuju iz naracije jer ‘žele da se koncentrišu na sebe’?! Već umirem od smeha – pa bombardovala bih ga pitanjima dok ne umre od iscrpljenosti. Kako misliš želiš biti sam? Sam S KIM?! Zašto ne pričaš sa mnom? Ajde mi reci! Zašto ćutiš? Zašto ideš u sobu? Šta ako ja ne želim da budem sama? Kako misliš da ne možeš nešto da podeliš sa mnom? S kim ti to onda deliš? … Znate i same kako dalje.
Zamislimo na trenutak da smo u njihovim cipelama – oženili su neku mladu alternativku, punu elana i želje za životom, koja sluša glasno muziku u autu i vozi kao da je luda, kosa joj vijori na vetru dok se sme i nikad joj nije dosta provoda. Sada sedite nasuprot žene koja vam kaže ‘daj stišaj TV, ne mogu da slušam i tebe i TV i sopstvene misli’, ima punđu 70% vremena i zahvaljujete bogu svaki dan što i dalje ima relativno dobro dupe pa je malo lakše gledati je u pamučnoj trenerki svaki dan dok u rubriku ‘spontanost’ zapisuje ‘otišla sam na spavanje pre 22h, mogu kako hoću’. Naravno da karikiram, ali ponekad ovaj prikaz nije daleko od istine.
Imam osećaj da moj muž MORA ponekad da misli kako je lepo što je dobio dete kada je već morao da izgubio ženu. Jer boktepita ko je ova gospođa koja sedi kraj njega na kauču i sanja o vikendu u Ikei.
Ali trudim se. Trudim se, ako ništa drugo, da mu olakšam sve svoje faze i prelaze. Ne mogu da ih promenim, ali mu mogu dati ruku da zajedno prođemo kroz to.
On faze nema – nema kad da ih ima uza sve moje!
Rock n roll?
Neka hvala, odoh da odspavam malo!
Izvor: Misusovo
