Da li ste primetili kako se djeca drugacije ponasaju u školi i kod kuće? Jedno od pitanja koje mi roditelji najčešće postavljaju je kako uspostavljam disciplinu na času. Ovde ću navesti tehnike koje sam naučila, kako u školi, tako i u svojoj kući.
Kada roditelji vide svoju decu kako svojevoljno sređuju učionicu ili kako drage volje dele svoje stvari sa drugom decom, često od njih čujem rečenice kao što je:
“Kako to postižeš? Moj sin samo razbaca stvari po kući i nikad ne želi da deli svoje igračke sa bratom! Kako ga nateraš da počisti za sobom i da deli stvari sa drugima bez imalo gunđanja i drame?”
Ja sam majka četvoro dece. Tokom ovih godina, s vremena na vreme primenim i kod kuće neke tehnike sprovođenja discipline koje se koriste na časovima – i efikasne su kod kuće, koliko i u učionici.
Danas bih želela da podelim šest tajni postizanja discipline.
1. Ništa se ne postiže kažnjavanjem
Reč “disciplina” potiče od latinske reči disciplinare, što u prevodu znači podučavati. Disciplinovanje koje je uspešno, nikada se ne bazira na kažnjavanju. Disciplina je način vođenja i upravljanja dečijim ponašanjem.
Disciplina se zasniva na kvalitetnom odnosu deteta i one osobe koja je, u tom trenutku, odgovorna da pazi na dete (učiteljica, vaspitačica, roditelji). Kada dete dobija dosledne, konzistentne odgovore od odrasle osobe, razvijaju se osećaji povjerenja ,povezanosti i pripadnosti Ovim se formira temelj lepog ponašanja i efikasnog disciplinovanja.
Ključ uspeha je da se uverite da su ovakve veze ispunjene uzajamnim poštovanjem i učestvovanjem.
Kao vaspitačica, shvatila sam da je uspostavljanje dnevne rutine i kvalitetne komunikacije od vitalnog značaja za razvijanje poštovanja i sadržajnih odnosa, što direktno utiče na ponašanje i sposobnost deteta da uči.
Na primer, kada deca uđu u učionicu i smeste se, uvek se trudim da ih pozdravim odmah sa vrata, kao što i oni mene pozdravljaju. Nikada nisam prezauzeta planiranjem nastave, proveravanjem odsutnih, pričanjem, dopisivanjem ili čačkanjem telefona u vreme kada deca pristižu u školu ili čekaju da roditelji dođu po njih nakon nastave. Ako ne obraćam pažnju na decu koja su mi data na čuvanje, time šaljem poruku “nisi vredan mog vremena”, čime se samo podstiče nepoverenje.
Kod kuće, ovu praksu primenjujem tako što navijam alarm na 30 minuta pre trenutka kada moja ćerka treba da počne spremanje za školu. Ne radim to da bih započela dan u miru i tišini, već da bih mogla nežno da je probudim.
Prvo upalim svetlo i dozivam je kako bih je obavestila da je vreme da počne da razmišlja o ustajanju. Nakon 2-3 minuta, ponovo ulazim u njenu sobu, otkrivam je, sklanjam joj kosu sa lica i govorim da je vreme da počne da ustaje. Uglavnom promrmlja “Pokušavam” dok me grli oko struka i zariva svoju glavu u moje krilo. Čvrsto je grlim i ljubim je i kažem joj “Hajmo polako u kupatilo.”
Posle par minuta ulazim i u kupatilo, jer znam da će sigurno zaspati na šolji, sa svojim laktovima na kolenima i glavom u rukama. Ponovo je budim i govorim i da treba da pere zube i ona se tada trgne, nakon čega odem u kuhinju i spremim joj užinu.
Već čujem u glavi kako neki sada govore “Niko od nas nema vremena za sve ovo!” Ali, kako biste se osećali da Vaš partner/suprug/supruga uleti u sobu 15 minuta pre nego što treba da krenete, vičući da je vreme da ustanete, naglo uzimajući ćebe kojim ste pokriveni i izvlačeći Vas iz kreveta? Znam da bi u mojoj kući sigurno nastao haos.
Moja ćerka ne želi da bude naporna. Niti je razmažena, niti ostaje budna do kasno. Samo joj treba malo vremena ujutru da se spremi za dan koji je pred njom.
Kada postavim razumna očekivanja i prilagodim se njenim navikama umesto kažnjavanja, stvari idu mnogo lakše.
