Kaže da je izašla iz tijela i ugledala predivnog anđela koji joj je rekao da ga gleda u oči i ne miče pogled. Poslušala ga je, piše “Stil“
Ovo je njena ispovijest koju prenosi portal “guideposst.org”:
“Šestoro moje djece rodila sam prirodnim putem, u udobnosti svog doma, tako da sam tačno znala šta treba da radim kada je na red došlo sedmo. Ali, nakon 35 sati trudova moj kućni ljekar me je poslao u bolnicu. Bila sam u isto vrijeme razočarana i uplašena.
Moj suprug Majkl mi je pomogao da uđem u automobil i otišli smo do bolnice u Džekson Holu u Vajomingu. To je oko 13 kilometara od naše kuće u selu Teton. Snijeg je bio toliko gust da je jedva vidio kuda vozi. Bol je postajao sve intenzivniji. Više nisam mogla da sjedim.
Stigli smo u bolnicu i osoblje me smjestilo u krevet. Sve oko mene je bilo nekako strano i sterilno. Moji ostali porođaji su bili prijatni, topli i brižni – esencijalna uja su isparavala u lampici dok me je Majkl držao za ruku. Znala sam kada treba da se napnem. U bolnici sam samo gledala osoblje u bijelim uniformama dok užurbano hodaju pored mene.
Svakih pola sata dali su mi nešto da podstaknu trudove. Osjetila sam bebinu glavu kako pritiska karlicu. Ponavljala sam u sebi: “Pokušaj da se opustiš” i “Dragi Bože, nisam sva svoja. Jesi li ovdje? Onako kako si i u mojoj kući?”.
Prišao mi je ljekar i rekao da nema dobre vijesti: “Morate na carski rez. Ne možemo više da čekamo.”
Nije bilo vremena za pitanja. Sestra me hitno odgurala u operacionu salu. Ležala sam i osjećala se tako bespomoćnom. Uhvatila sam se za metalni okvir kreveta. Anesteziolog se nagnuo nada mnom i stavio mi masku na lice. Polako sam treptala, pa zatvorila oči. Kada sam ih ponovno otvorila, pogledala sam dole. Ispod mene je bio panoramski prizor sale za operaciju. Tamo je bilo jako puno meteža, zvukova uređaja, zveckanja metalnih pomagala, mahnitih aktivnosti. “Ko je ta žena?” zapitala sam se. “Šta se dogodilo s njom?”
Čula sam: “Ti ne bi trebalo to da gledaš”. Neki lik je stao ispred mene, ispunio mi je vidno polje. Anđeo – najljepši anđeo odjeven u haljinu sa sedefastim krilima i morski plavim očima koje su me vukle da držim pogled na njima.
“Nemoj pomjerati pogled s mojih očiju!” Nisam ni trepnula. Gledala sam duboko u te oči i dopustila da me obuzme spokoj, kao talas. Odjednom se sve smračilo.
Otvorila sam oči – bijeli plafon, jako svjetlo… Naravno, to sam ja u bolničkom krevetu. Potražila sam pogledom anđela, ali vidjela sam samo medicinsko osoblje koje se okupilo u mojoj sobi.
“Gde je moja beba?” pitala sam ih. “Je li moja beba preživjela?”
Majkl je stajao pored mene držeći paketić.
“Upoznaj Ajzaka Majkla”, rekao je. “Našeg zdravog dječačića”. Uzela sam ga u naručje dok mi je Majkl objašnjavao šta se dogodilo. Kada je ljekar napravio rez, odsjekao je i arteriju.
“Umirala si tamo na stolu, Šarlin”, rekao mi. “Dali su ti četiri transfuzije krvi kako bi te spasili“.
