Ma nikad radi zemlje, mogu biti šta god hoću i poželim, ko to može da zabrani, ali onda, stanem, okrenem se, pa mi duša ispuca na komade.
Piše: ANISA MAHMUTOVIĆ
Ovdje su ona ramena na kojima plačem kad mi je najteže, ovdje su oni zbog kojih sam došla na svijet i oni od kojih pobjegnem na svakom rastanku da ne vide suze u očima, piše “IstočnaBosna“…
U mom gradu su i oni što mi se obraduju kad me vide i ali i oni što mi pružaše ruku kad sam tonula.
Padala sam milion puta, ali podizala se zbog onih koje sam u ponoć zvala da zaplačem ili da im se samo pojavim na vratima da kažem: “Sretan rođendanko.”
Najsretnija sam kad me zagrle da mi rebra “popucaju” ili se samo pojave, bez najave, da “mrtva” umorna kuham kahvu u sitnim satima.
Znaš, imala sam sve, ništa mi ni danas ne fali. Tu i tamo me uhvati besparica na kraju mjeseca, razmišljanje kud poslije faxa, al me prođe kad s rajom sjednem u čaršiji pa podjelimo svoje “muke”.
Zaboravim dok prođem gradom i nekoliko puta se nasmijem od srca jer i ovog jutra sam srela nekog dragog!
Koga da sretnem, tamo negdje, gdje ti ideš? Kome da zaplačem, kome da se radujem i ko će opet da me zavoli, ovako hirovitu, promjenjivu kao vremensku prognozu?
Znam odgovor! Neće niko, hladni su oni, i nemaju empatije. Nisu oni prošli što smo mi.
A eto, meni niko ne može da plati ničim drage osmjehe, potrebne zagrljaje i vikende u rodnom kraju.
Pričaj ti šta hoćeš, al u toj tvojoj Evropi, za mene nema života, samo jednom ću da živim i ne mogu nekako da mi ta ekonomija odredi 40 godina robije.
Mogu ja i ovdje, može se i ovdje mnogo toga stići, samo ako dovoljno želiš i preduzmeš nešto po pitanju svojih želja.
Eto drug, sretan ti put, ja ipak ostajem!
