Moje nevolje su počele kad mi je supruga Tina prišla i rekla da ima drugoga. Oči su joj bile crvene od plača, a glas tih i napet. Iako mi se hiljadu reči vrzmalo po glavi, nisam mogao da progovorim. Tina je nastavila pre nego što sam došao do glasa.
– Žao mi je, Zlatko. Nisam htela da se povredim, ali zaljubila sam se u Nevena.
– U Nevena? Mog prijatelja Nevena?!
Kad sam konačno uspeo progovoriti, reči su izišle glasnije nego što sam nameravao.
– Nema svrhe da vičeš, Zlatko. Odlučila sam. To nije lako, ali moram te napustiti.
– Mi smo u braku, Tina. Zakleli smo se na vernost jedno drugome. Ja nikada nisam ni pogledao drugu ženu.
– Znam. Bila sam zaljubljena u tebe kad smo se venčali. Ali sada je drugačije. Ne želim o tome više razgovarati. Razgovor ništa ne može pomoći.
– Ne znam šta bih rekao. Nisam ni znao da se viđaš s Nevenom. Nisam znao ni da nam je brak u krizi! Kako si to mogla učiniti? Znaš kakav je Neven. On ide od žene do žene.
– Ovaj put je drugačije. Neven me voli. Ja sam žena koju je tražio.
– Ne mogu verovati svojim ušima. Tina, tako se Neven nabacuje svim ženama.
– Ne želim te slušati, Zlatko. Neven me voli i ja volim njega. Odlazim.
Pokušavao sam nastaviti razgovor, ali Tina nije htela. Samo je nastavila da pakuje svoje stvari. Pokraj vrata primetio sam gomilu kutija. Očigledno je na tome radila celi dan. Oči su mi se napunile suzama. Izjurio sam iz stana i seo u auto. Očajnički mi je trebalo da neko vreme budem sam, razmislim i priberem se. Konačno sam se zaustavio na nekom prašnjavom putu. Ruke su mi drhtale, a košulja mi je bila sva znojna. Prvi put otkad sam prestao pušiti, evo već godinu dana, poželeo sam cigaretu. Ali i to me podsetilo na Tinu i kako me nagovorila da prestanem. Pokušao sam sabrati misli. Pribraću se, vratiti i popričati s njom. Sigurno će uvideti da, premda je Neven zgodan i simpatičan muškarac koji bi učinio sve za prijatelja, prema ženama nije naročito pouzdan. Tina će morati da posluša glas razuma.
Odjednom mi se u mislima stvorila slika Tine i Nevena. Bol me oštro pogodila u želudac i učinilo mi se da ću povratiti. Uspeo sam suzbiti mučninu, ali počeo sam plakati. Postoje muškarčine koji tvrde da nikada ne plaču, ali ja sam plakao. Pomislio sam da više ne mogu dalje. Izgubio sam ženu, prijatelja, život i brak. Morao sam s nekim popričati. Pribrao sam se koliko sam mogao i pošao do kuće tete Ane. Moja je teta najmudrija žena koju sam upoznao i uvek je znala da sasluša čoveka. Još dok sam bio dete, znao sam da ću kod nje uvek naći razumevanje i utehu.
Službeni put
Teta Ana prvo je skuvala kafu.
– Čula sam da se priča o Tini i Nevenu i znam da to nisu samo glasine – teta je uvek bila direktna.
Ispričao sam joj sve što se dogodilo toga dana.
– Dobro, ali šta je bilo pre? U braku ste već dve godine. Nije se sve dogodilo danas.
– Ne znam. Jesam li bio slep? Zaista sam mislio da smo srećni. Ali poslednja tri meseca bila su drugačija. Svejedno nisam ništa sumnjao. Kako je to Tina mogla učiniti? Kako je mogla lagati i varati?
– Zlatko, oduvek se kaže da je ljubav slepa. Neven je privlačan momak, ali da sam mlada, ja mu ne bih verovala. Ali popričajmo malo o ta poslednja tri meseca pa ćemo videti kako je Neven uspeo da osvoji Tinu.
Neko vreme sam sedeo i gledao u šoljicu pokušavajući da se prisetim svih razloga zbog kojih mi se činilo da u ta tri meseca stvari nisu baš najbolje između moje žene i mene.
– Pre tri meseca, možda malo više, Tina je počela da pronalazi izgovore kad bismo išli u krevet. Smršala je i brinuo sam se da možda nije bolesna. Nikad u životu nije bila bolesna, ali bila je jako bleda i ne baš prisebna. Stalno sam joj govorio kako bi trebalo da ode lekaru.
Teta Ana je klimnula. Bilo je mirno i tiho u kuhinji i mogao sam bukvalno osetiti kako mi se misli razbistruju.
– Znaš da sam u to vreme morao ići dve nedelje na službeni put… – reč mi je zapela u grlu.
Prisetio sam se da sam Nevena u to vreme retko viđao, ali Tina ga je očigledno viđala češće.
– Nije bilo razloga da me Tina prevari. Volim je i zaista ne znam što je pošlo naopako. Šta da učinim?
– Zlatko, prvo moramo videti šta želiš.
– Želim da mi se Tina vrati. Želim da sve bude kako je bilo pre.
– Misliš da je to moguće? Misliš li da ti i Tina možete opet biti zajedno kao da se ništa nije dogodilo?
Sipala nam je još kafe i onda smo dugo pričali. Konačno sam shvatio da se ponavljam i da ništa ne rešavam.
Teta Ana me na odlasku čvrsto zagrlila i potapšala po leđima. Od toga sam se barem nekoliko minuta bolje osećao.
Stan je izgledao prazno bez Tininih tričarija, kako je zvala svoje stvari. Nestale su slike njenih sestrića, njena zbirka ružičastih slonova, hrpe časopisa i mnoštvo drugih stvari koje pre nisam ni primećivao. Odjednom sam počeo drhtati. Nije to bila žalost, nego bes. Da je Tina išta ostavila, razbio bih to, poderao ili zgazio. Ovako nisam imao na šta usmeriti agresiju i samo sam zalupio vratima, nogom udario nekoliko stolaca i nervozno hodao amo-tamo. Pošto sam se istuširao, pošao sam u krevet. Ali san mi je teško dolazio na oči i sutradan sam umoran otišao na posao.
Dve nedelje raspoloženje mi se menjalo iz krajnosti u krajnost, od tuge do besa. Često sam svraćao na razgovor teti Ani, a navečer izlazio s prijateljima. To nikad nisam radio dok je Tina bila sa mnom, jer sam uvek jedva čekao da dođem kući kako bih je video. Sad je dom bio osamljeno mesto ispunjeno bolnim sećanjima. Jedne večeri u kafiću upoznao sam Keti. Iako je bila barem pet-šest godina starija od mene i na glasu kao žena koja je prošla svašta u životu, bilo je zabavno biti u njenom društvu. Malo-pomalo završili smo u mom stanu. Nije bilo uvoda.
Svukli smo se, pošli u krevet i vodili ljubav. Kad smo završili, prevrnuo sam se na svoju stranu, a Keti se priljubila uz moja leđa. Odmah sam zaspao. Probudio sam se usred noći osećajući se toplo i udobno privijen uz Keti. Obuzela me griža savesti. Mislio sam samo na Tinu. Gde li je večeras? Šta nam se dogodilo? Zaspao sam pred jutro. Kad smo ustali, Keti je skuvala kafu i pripremila doručak, a ja sam je pre posla odvezao kući. Keti mi je postala navika jer je bila prijatna i zabavna. Nekoliko nedelja posle preselila se kod mene. Naš odnos je bio opušten i neobvezan.
Zajedno smo išli u prodavnicu, uživali u večernjim izlascima, bioskopu. Delili smo kućne poslove, troškove i krevet.
Kako je Keti uvek bila vesela i bezbrižna, iznenadio sam se kad je rekla:
– Zlatko, moramo ozbiljno porazgovarati.
Isprva sam pomislio da je reč o šali, ali Keti nije delovala tako.
– Nemamo o čemu, Keti. Već sam ti rekao da ne mogu oženiti ni tebe ni neku drugu. Oženjen sam Tinom. Ako želi razvod, moraće ga zatražiti. Ja ne želim razvod.
Keti se nasmešila, ali više je to bila nežna kretnja njenih usana nego pravi osmeh.
– Nemoj previše umišljati, Zlatko. Ja se ne želim udati za tebe.
– Pa što je onda tako ozbiljno?
– Trudna sam.
Bio sam siguran da je reč o šali pa sam se nasmejao i počeo ustajati, ali njena mirnoća naterala me da opet sednem.
– Ne šališ se?
– Ne mogu biti ozbiljnija. Trudna sam. Doktor je potvrdio.
– Je li dete moje?
– I sam znaš da sam bila samo s tobom.
– Ne znam šta bih rekao. Šta želiš da učinim?
– Čini mi se da si ti svoje već učinio, Zlatko. Zatrudnela sam. Ali čemu taj ozbiljan izraz lica? Ja sam oduševljena. Oduvek sam želela dete. Trideset i šest mi je godina, a još nisam rađala. Već sam se prestala i nadati. I svakako želim ovo dete.
– Ne znam šta bih rekao. Nisam planirao da postanem otac. Zar nisi upotrebljavala nikakvu kontracepciju?
– Nisam. Dvaput sam već bila udata i nikad nisam zatrudnela. To me uvek rastuživalo, ali sam se pomirila sa sudbinom. Sad sam presrećna i želim to dete više od ičega. Zlatko, ni ja nisam planirala da postaneš otac, ali tako se dogodilo.
Mislim na Tinu
Iduće nedelje u glavi mi je brujalo. Nisam mogao jasno razmišljati. Keti je veselo gutala vitamine i čitala knjige i časopise o bebama. A ja sam se ljutio na sebe što je ostala trudna. Iako sam znao da je ne mogu napustiti, još uvek su me progonile misli o Tini. I tačno nedelju dana posle Tina me nazvala. Bilo je to prvi put da čujem njen glas nakon što me ostavila.
– Zlatko, molim te, nemoj spustiti slušalicu. Moram razgovarati s tobom.
Usta su mi bila suva, noge su mi zadrhtale, a u dnu utrobe osetio sam bolnu provaliju. I sam zvuk njenog glasa uzburkao je sva moja ljubavna osećanja prema njoj. Bio je to dokaz da je nikad nisam prestao voleti. Pokušavao sam ne razmišljati o njoj. Njen glas odjekivao mi je u srcu i znao sam da bes što me izdala i tuga što me napustila nisu nimalo umanjili ljubav prema njoj.
– Šta hoćeš, Tina? Razvod?
– Molim te, dođi kod mene. Ja sam kod mame. Moram razgovarati s tobom. Molim te!
Najgora mora
Očito je Tina iz moga glasa razaznala da mi je još uvek stalo do nje. Mrzeo sam sebe zbog te slabosti.
– Dobro. Odmah dolazim.
Do taštine kuće trebalo mi je samo petnaestak minuta, ali meni se činilo da putujem barem sat vremena. Svim srcem želeo sam videti Tinu, ali sam se i užasno plašio da čujem ono o čemu je želela da razgovaramo. Moje najgore more bile su ispunjene prizorima Tine i Nevena kako se drže za ruke, ljube ili vode ljubav. Od toga me obuzimala mučnina. Tinina majka pustila me unutra i zagrlila me umesto pozdrava.
– Drago mi je što te vidim, Zlatko. Jako si mi nedostajao. Tina je u kuhinji. Budi dobar prema njoj.
Pre nego što sam uspeo išta odgovoriti, ona je otišla pa sam u kuhinju ušao sam. Tina je sedela za stolom, ali njen me izgled zaprepastio. Lice joj je bilo nezdrave boje, a kosa samo zabačena unazad. Nije me pogledala u oči, a ruke su joj bile položene na sto i grčevito stezale jedna drugu.
– U redu, Tina, tu sam. Šta želiš?
Polako je odmahnula glavom s jedne na drugu stranu. Videlo se da je plakala, a i sad su joj se suze skupljale u očima.
– Zlatko, bi li mi poverovao kad bih ti rekla da te još uvek volim?
– Mislim da ne bih. Verujem da se Neven poslužio uobičajenim trikovima i zbrisao. Je li tako?
Klimnula je.
– Žao mi je, ali znaš šta mislim. Rekao sam ti.
– Rekao si mi, Zlatko, i trebala sam te poslušati. Ne znam kakvo me ludilo obuzelo. Tebe nije bilo, a Neven je stalno navraćao. Udvarao mi se, a ja sam valjda počela uživati u njegovoj pažnji. Sam Bog zna da mi je žao. Sad znam da nikad nisam volela Nevena.
– Bio sam odsutan samo nekoliko dana zbog posla. Zar nisi mogla izdržati to kratko vreme? – bio sam zajedljiv. – Moram ići. Ima li još šta?
– Zlatko, pokušaj shvatiti. Volim te. Uvek sam volela tebe. Molim te, veruj mi.
– Voleo bih da mogu.
Već sam bio na vratima kad me uhvatila za ruku.
– Molim te, nemoj ići.
Kad sam se okrenuo, sudarili smo se i ostala je u mom zagrljaju. Svaka ćelija u mom telu osetila je udar i privukao sam je k sebi, usnama tražeći njene, dok mi je srce udaralo kao ludo. Čvrsto sam je stisnuo uz sebe.
– Zlatko, trudna sam – tiho je prošaputala.
Odmaknuo sam je od sebe i zagledao se u široki džemper koji je nosila. Patnja koju sam osetio ocrtavala mi se na licu, a verovatno se i čula u mom glasu.
– Kako je to pokvareno i jadno od tebe, Tina! Prvo mi kažeš da me voliš, a onda i da ćeš roditi malog Nevena. Ali Nevena nema da se brine o tebi, zar ne?
– To je tvoje dete, Zlatko! Nije Nevenovo.
– Kako bi, zaboga, to moglo biti moje dete?!
Tina se zaljuljala na nogama. Uhvatio sam je pre nego što je pala na pod. Preneo sam je na kauč u dnevnoj sobi. Njeno je lice bilo bledo. Nesigurno i zabrinuto stajao sam pokraj nje dok joj je majka trljala ruke i nešto tiho govorila. Kad su joj se oči otvorile, njena se majka okrenula prema meni i rekla:
– Oh, Zlatko, rekla ti je istinu! Već je gotovo šest meseci trudna, a s Nevenom je bila samo nekoliko nedelja pre nepuna četiri meseca.
Tina je gledala mene, a ja nju. Glava mi je bila puna zbrkanih misli koje nisam uspevao srediti. U grudima me sve jače stezalo i pomislio sam da neću više moći da dišem. Toliko je osećanja bujalo u meni, a nisam znao kako bih se s njima nosio. Jednostavno sam izjurio iz kuće. Telo mi je nekontrolisano drhtalo. Mogu li joj verovati nakon što me prevarila s Nevenom? Je li moguće da me još uvek voli? Kako da poverujem da je to moje dete? A opet, na usnama sam još uvek osećao njene poljupce i moje se srce sećalo naše ljubavi. Trebalo mi je vremena da razmislim. Zato sam pošao teti Ani i brzo joj ispričao što se dogodilo.
– Zlatko, veruješ li Tini? – upitala je.
– Želeo bih da verujem da zaista nosi moje dete i da ćemo opet biti zajedno.
– I šta ćeš učiniti?
– Želim da mi se vrati, teta Ana. Želim svoju ženu. Želim je voleti i verovati joj.
– Ako to tako jako želiš, Zlatko, i ako se dovoljno potrudiš, tada će se i ostvariti – rekla je.
Već sam ustao da pođem, ali odmah sam se srušio nazad na stolicu.
-Šta je bilo, Zlatko?
– O, Bože, pomozi! – zavapio sam iz dubine duše i obuhvatio glavu rukama.
– Šta je bilo, Zlatko? Šta se dogodilo?
– Teta Ana, i Keti će roditi moje dete!
Teta je ostala bez reči. Samo smo sedili i gledali se, a onda je ustala i pomilovala me po kosi. Kad sam se primirio, dugo smo razgovarali.
Vrativši se u svoj stan, pogledao sam Keti i nisam znao šta bih rekao. Ona je bila uzbuđena i nije mogla prestati da priča.
– Nije me briga hoće li biti dečak ili devojčica. To nije važno, zar ne? Bitno je da bude zdravo. Već sam pogledala po prodavnicama i napravila popis svega što mi treba. Naravno, imam mnogo vremena da se dobro pripremim, ali zabavno mi je razgledati i planirati.
– Znaš, nisam neki bogataš.
Između nas nakratko je zavladala tišina, a onda je Keti rekla hladnim glasom:
– Ne sećam se da sam išta tražila od tebe, Zlatko.
– Ne, naravno, ali govoriš o kupovini svih tih stvari.
– Mogu kupiti šta god hoću. Otkad sam tu, plaćam svoj deo.
– Znam, Keti. Nisam te nameravao povrediti niti reći nešto pogrešno. Samo si me uplašila govoreći o tom silnom kupovanju.
– Bebama su potrebne razne stvari, a ova će beba imati sve.
– Keti, kako si to zamislila? Mislim, venčanje i brigu o detetu.
– Priberi se, Zlatko. Ljudi se više ne venčaju zato što će dobiti dete. Uostalom, ti si već oženjen.
– Upravo sam saznao da je i Tina trudna – rekao sam snuždeno.
Keti je na trenutak izgledala zbunjeno, a tada se nasmejala.
– Pa, eto ti, Zlatko. Tina će roditi, a budući da ti je ona supruga, primićeš je nazad. Ti si pristojan muškarac. Odneo me vrag ako znam kako si upao u ovu zbrku!
Nakon što je Keti otišla u krevet, nazvao sam Tinu, ali javila se njena mama i rekla da se ona odmara.
– Molim te, reci Tini da je volim, ali nešto se dogodilo i treba mi vremena da razmislim. Da mi je barem pre javila za bebu. Kako to da me ostavila kad je znala da je trudna?
– Neven je izgubio zanimanje za nju čim te ostavila. Više nije dolazio kad se preselila kod meni. Svaki dan te želela nazvati, ali bilo ju je previše stid. A kad je saznala da je trudna, rekla je da ti nikad neće moći reći zbog onoga što ti je učinila. Ali ja sam je naterala da te nazove. Rekla sam joj da je napravila strašnu glupost, ali da ne mora zbog toga ispaštati celi život. Znam da te voli, a verujem da i ti voliš nju.
– Naravno da je volim, ali puno toga se dogodilo i meni i njoj. Sad više nema jednostavnih rešenja.
Keti je mirno spavala celu noć, a ja sam se neprekidno prevrtao. Koliko god sam se trudio naći izlaz iz problema, nisam uspevao.
Idući dan kad sam se vratio s posla, Keti je poslužila ručak.
– Ustala sam rano danas, Zlatko, i obišla prodavnice. Zato sam mislila da ranije jedemo. Imam mnogo posla.
Ručak je bio ukusan, ali ja nisam bio raspoložen.
– Oprosti što sam ovako loše društvo, Keti. Ti nisi kriva ni za šta.
– Znam. Dobro se držiš. Ali htela bih te rešiti nekih briga. Pre svega, ne treba mi nikakav novac od tebe. A drugo, čak i da mi treba, ne bih ga uzela.
– Imaš pravo na to, Keti. Dete je moje.
– Zatrudnela sam s tobom, ali dete je moje. Ne nameravam ga deliti s tobom. Osim toga, tebi je na putu drugo dete pa ti ovo i ne treba.
– Ne razumem. Ja sam odgovoran čovek i ispuniću sve svoje dužnosti. Znaš da je tako.
– Mi nismo tvoja odgovornost. Tina je tvoja supruga i nosi tvoje dete. Puno sam razmišljala o svemu i odlučila da odem kući.
– Kući? Šta to znači, kući? Kako ćeš sama?
– Ja sam sa sela. Odavno nisam bila tamo, ali sad kad dobijem dete, želim se vratiti. Razmislila sam i zaključila da je to ispravno. Na selu mi je porodica i oni su dobri ljudi. Tamo će moje dete imati sve što treba i niko neće znati da nije rođeno u braku. Jednostavno ću reći da sam se razvela.
– Ipak sam ja otac tvoga deteta.
– Dobar si ti čovek, Zlatko, ali preozbiljno shvataš svoju očinsku ulogu. Želiš li biti otac, budi otac Tininom detetu.
Te večeri pomogao sam Keti da spremi svoje stvari. U subotu ujutro odvezao sam je na stanicu. Dok smo čekali autobus, nisam znao šta bih rekao.
– Meni se ovo ne čini ispravnim, Keti. Znam da ti i ja nismo zaljubljeni jedno u drugo, ali stalo mi je do tebe. Pružila si mi podršku u teškim trenucima. Osećam da ja tebe izdajem.
– Srećna sam, Zlatko. Oduvek sam želela dete, ali mislila sam da mi se to nikad neće ostvariti. Uvek ćeš mi biti u lepom sećanju, a detetu ću pričati kako je imalo dobrog oca.
Kad je došlo vreme da se Keti ukrca, bacila mi se oko vrata i čvrsto me zagrlila. Nežno smo se poljubili. Keti je prvo krenula prema autobusu, a tada se okrenula i dotrčala nazad. Prišla mi je sasvim blizu i zagledala mi se u oči.
– Ne razmišljaj više o nama. Svako je dobio šta je hteo.
Nameravao sam je još jedanput poljubiti, ali je odjurila. Na ulazu u autobus još se jednom okrenula i mahnula mi sa smeškom na licu. Stajao sam na peronu sa suzama u očima. Ketin odlazak rešio mi je jedan problem, ali nije me usrećio. Bio sam tužan i prazan.
Stajao sam tamo dok autobus nije otišao, a potom se odvezao do Tine. Tašta mi je otvorila vrata. Licem joj se razlio radostan smešak. Tina je ustala, ali je nesigurno zastala.
– Tina, volim te.
Olakšanje joj se ocrtalo na licu, brišući strah iz njenih očiju i omekšavajući napetost oko usana.
– I ja volim tebe, Zlatko. Kad bih se bar mogla vratiti unazad i ponovno proživeti poslednjih nekoliko meseci. Ne mogu verovati šta sam učinila. Užasno me sramota. Možeš li mi oprostiti?
– Oboje smo pogrešili. Možda ti nećeš oprostiti meni.
– Ti nisi ništa učinio, Zlatko. Ja sam pogrešila.
– Sedi, Tina. Nešto ti moram reći.
Strah joj se vratio u oči i ugrizla se za donju usnu. Seli smo jedno nasuprot drugome.
– Tina, bio sam s drugom ženom dok tebe nije bilo. Živela je sa mnom u stanu.
– To kažeš samo da bi me povredio. Ne bi ti učinio nešto tako.
– Pusti me da završim. Ne samo da je živela sa mnom nego će i roditi moje dete.
– Ne verujem ti, Zlatko. To govoriš samo da bi me povredio kako sam ja tebe povredila.
– Ne, ne želim te povrediti, ali moram ti reći jer ako želimo početi izpočetka, ne smemo imati tajni. Dosta je bilo laži.
– Voliš me, a bio si s drugom ženom.
– I ti voliš mene, ali si me ostavila zbog Nevena! – odlučno sam joj uzvratio.
Neko vreme smo se nemo gledali. Tina je razbila tišinu.
– Nije lako popraviti nešto, zar ne? Ne mogu vratiti vreme unazad.
– Ne mogu ga ni ja. Niti sam ja bio zaljubljen u Keti, niti je ona u mene. Našli smo se kao dvoje usamljenih ljudi, ali ne mogu promeniti ono što sam učinio. Jedino možemo krenuti dalje.
Ruke su nam se prvo dodirnule, a potom ispreplele. Puno smo razgovarali o zajedničkoj budućnosti. Znajući da se još uvek volimo bez obzira na sve što se dogodilo, obećali smo jedno drugome da ćemo krenuti ispočetka. Naš se sinčić rodio tri meseca posle. Nazvali smo ga Grga. Bio sam silno uzbuđen kad sam ga prvi put držao u rukama. Moj prvorođeni sin, mislio sam dok sam gledao njegovo slatko lišce, a onda sam ga nežno poljubio u svilenu kosicu. Međutim, trenutak nije bio savršen. S tugom sam pomislio na Keti i dete koje je nosila. Ko igra, mora i platiti, a ja sam platio time što ću imati dete koje nikad neću ni upoznati.
Naša prva godina novog zajedništva nije bila laka. Često nam se činilo kako bi najlakše bilo odustati, ali nismo. Keti mi je poslala samo jedno pismo. Nije mi poslala adresu, ali ionako joj ne bih imao šta reći. Nikad neću upoznati svoga sina niti će on znati za mene. Pokušavam razmišljati pozitivno i verujem da će biti srećan. To je sve što mogu.
