Jedna od najgorih stvari koja se nekome može dogoditi u životu, dogodila se muškarcu koji je došao kući ranije. Zatekao je ženu s ljubavnikom, spavali su nakon vatrenog seksa. Uzeo je fotoaparat i pobrinuo se da ostanu dokazi.
Ovo je njegova ispovest:
“Nikada nisam mislio da će se to dogoditi baš meni. Svako od nas nekako misli da se takve stvari događaju nekome drugome. Ali, nažalost, život nam nosi mnoga neugodna iznenađenja i iskustva. Osetio sam to nedavno na svojoj koži.
Tog dana moja žena je imala slobodan dan, a dete je bilo kod bake i dede. Ja sam poslovno otišao u grad, ali sam ranije završio s poslom, pa sam odlučio da odem kući. Otključao sam vrata i ušao. Kao da sam znao, prvo sam otišao u spavaću sobu. Tada, kao da me neko polio hladnom vodom.
Ugledao sam svoju ženu u krevetu, s nepoznatim muškarcem. Oboje su čvrsto spavali, spokojno i srećno. Zvukovi otvaranja vrata i škripanje dasaka na podu nisu ih probudili.
U tom trenu nešto se prelomilo u mojoj duši, imao sam osećaj kao da je srce prestalo da mi kuca. Osetio sam duboku prazninu, pritisak u grudima i jedva sam disao. Mislio sam da ću pasti u nesvest od šoka. Čini mi se da bih se bolje osećao da mi je neko zario nož u leđa.
Trudio sam se da ih ne probudim. Na prstima sam otišao do ormarića u hodniku i uzeo fotoaparat. Slikao sam ih samo zato da ona kasnije ne bi tvrdila da to nije istina, želeo sam da imam dokaz. Potom sam se okrenuo i tiho izašao iz sobe.
Otišao sam u kuhinju i seo za sto. Odložio sam fotoaparat, a kroz misli mi je krenulo bezbroj pitanja – Zašto, nakon pet godina srećnog braka? Šta će biti s našim sinom, kako će on prihvatiti sve to? Zašto je to moralo da se dogodi baš meni? Šta ću sad da radimi? Pitanja su jurila mojim mislima. Um mi je bio u totalnom rasulu, kao da nisam normalan. Sedeo sam u toj kuhinji pitajući se kako ću da nastavim sa životom.
Ne znam koliko vremena je prošlo kada sam iznad sebe čuo korake, čuo sam njihov smeh. Smejali su se dok se moj život raspadao. To me je polako vratilo, pribrao sam se i ustao. Čekao sam da se spuste u prizemlje. Želeo sam da vidim njihove izraze lica kad shvate da nisu sami.
Ona je stala kao ukopana, a on je panično gledao u nju, pa u mene i na kraju pobegao, prizor je bio kao u filmu. Moja žena je samo stajala i pokušavala nešto da kaže, ali reči joj nisu izlazile iz usta. Počela je da plače i moli za oprost. Uveravala me je da joj je to prvi put, da je bila usamljena itd.
Rekao sam joj da ne troši energiju. Pokupio sam svoje stvari i otišao. Zaustavio sam se kod njenih roditelja gde je naš sin tog trenutka bio. Pokušao sam da mu objasnim da moram da otputujem, da neću više živeti s njim i mamom, ali da ćemo se često viđati. Nije plakao, ali je bio skroz zbunjen. Srce mi se kidalo dok sam gledao njegove velike tužne oči koje nisu mogle skroz da razumeju šta se događa.
Prošlo je osam meseci od tada. Život mi se nekako vratio u normalu. Redovno se viđam sa svojim sinom koji gotovo svaki vikend provodi kod mene. Upoznao sam divnu ženu. Zahvalan sam Bogu što mi je pomogao da iz svega izađem normalan, što mi je dao priliku da osetim iskrenu ljubav.”
