Ponekad, noću dugo ostajem budan umjesto da odem sa ženom na spavanje. Volim je do ludila, ali nekada ne odem sa njom u krevet. Kada ona ode, ja gledam TV, čitam, igram igrice, piše “Dnevno“…
Tako je bilo i te večeri. Zaspao sam na kauču kao i hiljadu puta prije toga, a probudila me je žena koja je plakala i tresla me. Pitao sam je šta se dešava, ali par minuta nije progovorila ni riječ. Samo me je jako zagrlila i jecala. Zagrlio sam i ja nju i tješio je. Pomislio sam da je možda sanjala da sam umro ili nešto slično, a možda je i primila neku poruku o nekom tragičnom događaju.
Kada se konačno primirila, rekla mi je “Hajde samo da sjedimo malo zajedno”.
“Hoćeš li mi reći šta se desilo?” – pitao sam je. Razmišljala je malo o tome, a onda je rekla “Ne, samo hoću da provedemo malo vremena zajedno”. Dok sam se protezao predložio sam joj da odemo u krevet. Gotovo da je vrisnula da neće. “Neću sad da idem u sobu”, govorila je panično. To me je malo zabrinulo, ali moja žena znala je da bude pomalo ekscentrična, pa sam zaključio da vjerovatno izbjegava da ode tamo kako se ne bi prisjećala noćne more.
Tako smo ostali da sjedimo na kauču i ćaskamo o svemu i svačemu (osim o tome šta ju je tačno uznemirilo).
Napravila nam je kafu, i uz grickalice smo se smijali i prisjećali početka naše veze. Dok smo se okrenuli, već je bilo sedam ujutro.
“Previše sam umoran, a sigurno si i ti. Hajde da malo prilegnemo kako ne bismo protraćili cijelu subotu u krevetu” rekao sam joj.
“Ne! Ne možemo! Molim te!” plakala je. Ponovo sam je pitao šta nije u redu.
“Ne možemo da se vratimo tamo. Ako odemo, sve će biti gotovo”, rekla mi je kroz suze.
“Šta?! Šta je u sobi?”, pitao sam je, osjećajući da gubim razum.
Nastupila je duga tišina praćena njenim jecajima. A onda mi je napokon rekla:
“Moje tijelo je tamo! Ja sam mrtva! Vidjela sam svoje mrtvo tijelo kako leži na krevetu. Kada ga i ti budeš vidio, sve će biti gotovo!”.
Vjerovao sam da se previše unijela u noćnu moru koju je imala.
“Dušo, to je sigurno bila samo noćna mora. Vjerovatno ne razmišljaš razumno zbog manjka sna. Osjećaćeš se bolje kada se probudiš, obećavam”, rekao sam joj, zagrlio je i poveo u sobu.
Ušli smo, na krevetu nije bilo ničega.
“Vidiš? Sve je bio samo ružan san. Lezi pored mene”, rekao sam joj. Poslušala me je, legla je i zatvorila oči.
“Pa, hoćeš li mi reći šta si sanjala?”, pitao sam je. Ostao sam bez odgovora.
“Dijana? Da li je moguće da si tako brzo zaspala?”, pitao sam je kroz smijeh.
Pokušao sam da je probudim, ali bila je ukočena. Primjetio sam i da su joj uglovi usana modri. Sljedeće što sam primjetio jeste da nije disala.
Uspaničio sam se i pozvao Hitnu pomoć.
Imala je samo 27 godina. Umrla je od aneurizme u snu. Mrtvozonik je rekao da je bila mrtva pet ili šest sati prije nego što sam pozvao Hitnu pomoć.
Strašno mi nedostaje. Nadam se da se, gdje god da se probudila, osjeća bolje.
